Торничка Бобија

аутор: Наташа Урошевић датум: 11/04/2011 у: Извештаји | ∞

Договор је пао да се овај пут акција оствари сопственим превозом, тако да смо на пут кренули рано ујутру са четири аутомобила. Снежа, Раја и Славица претходно вече су провели у планинарском дому Маглеш на Дебелом брду и сачекали су нас, орни за наставак акције.

После краћег одмора код „ Два брата“ на изласку из Ваљева крећемо ка Пустињи. На Пашиној равни одвајамо се путељком за Кошље који је дугачак десетак километара. Стижемо у село које је име добило по мрежи река и потока које се сливају са планине Бобије и губе се у недрима кањона Трешњице.

	Са погледом упртим у небо и надом да кише неће бити освајајући прве километре, наилазимо на рампу која нас уводи у резерват природе и први од бројних видиковаца. Лепо уређеним и обележеним стазама, кроз букову шуму која је прошарана теписима висибаба, кукурека, процепка, подбела, грмићима шумских јагода… стижемо до крова Азбуковице, како називају највиши врх Бобије (1.272). У близини је видиковац са кога се пружа фантастичан поглед на Медведник, Јабланик, Соколске планине, Братунац, кањон Трешњице
Трешњица извире на југозападној страни Повлена на висини 1.185 метара и највећим делом протиче кроз атар и сам центар Горњег Кошља. Са почетком кањона почиње и резерват белоглавог супа, ретких величанствених птица. У повратку Милета нас води кроз напуштени рудник барита, где на тренутак, али пречицом кроз стрми шумски пропланак и даље притиснут снегом поново избијамо на пут који нас води до цркве брвнаре и извора питке воде.
	Код домаћина Милете Митровића стижемо око пет поподне. Увек нас изнова одушеви срдачност и гостопримљивост наших људи скривених по прелепим забитима Србије .Одбили смо позив на игранку у сеоском дому због премора, мада смо се сви листом покајали. Деветоро нас који смо остали на коначишту дан започињемо правим „здравим“ обилним доручком. Поздрављамо се са Митровићима и на путу ка Љубовији ( 34км ) заустављамо се у центру Кошља где су школа и продавница , као и код слапова Трибуће.
На западној страни Бобије на висини од 1.180 метара извире Трибућа, чији атрактивни кањон у целости је видело само неколико врхунских планинара. Трећа речица у овој области која такође гради кањон је Сушица. Напуштајући Љубовију пут нас води до Соко града у чијем подножју је смештен комплекс манастира посвећен епископу Николају Велимировић, умном и харизматичном божјем човеку који је однедавно канонизован у свеца.
	Пењање ка крсту започиње фотографисањем код слапа, наставља се Рајином пречицом, због које трпимо бујицу псовки и негодовања коју Снежа испаљује, у страху да се без последица домогне пута. Успут пролазимо поред десет капелица, свака од њих подсећа нас на по једну божју заповест. Поглед са крста мами понеки уздах и враћа ведрину оку, уморном од екрана и вештачке светлости.
Моје возачке способности су поново на испиту, и после прашњавих кривудавих сеоских путева који воде преко Соколских планина доспевамо до Крупња. Остављајући град иза нас у подножју Јагодње, Борање и Соколских планина (280 ) наилазимо на цркву и етнографско- музејски комплекс Добри поток.Црква је посвећена успењу пресвете Богородице и спада у најстарије цркве у Подрињу. У порти цркве постоје и две подземне капеле изграђене у напуштеним рударским окнима рудника олова и антимона. То су капела великомученика Прокопија, заштитника рудара и капела Свете Петке. Поред је и старо гробље са интересантним надгробним споменицима.
	Преко Осечине, Ваљева и Лајковца стижемо кући, уморни али задовољни због још једне остварене акције.Бобију, Соко град, Добри поток треба уврстити у места која треба обавезно посетити јер су то резервати флоре и фауне, албуми природних лепота и баштина културе, традиције и историје.