0

Водена пећина

аутор: Милорад Шакић датум: 20/05/2011 у: Извештаји |

Пролеће језди у цветној кочији мамећи ројеве пчела и јата птица да у латицама оцветалих биљака пасу нектар то пиће богова. Нисмо ни ми имуни на миомирисе бехара који куља из воћњака. Све нам казујући да ће насушно лето и јесен бити воћем берићетни. Време око највећег хришћанског празника Васкрса се разлило у поплаву неслућених размера па су се три „робинзона“ храбро отиснула у брзаке и вирове несвакидашње појаве која душу плени.

На други дан Васкрса лета господњег 2011. у понедељак 25. априла, док се зора предавала дану, корачајући улицама поспаног Лазаревца, сабирамо се на пустој станици где проверавамо тачност приспећа представника брзих пруга Србије. Код брзих пруга изненађења нема па осећамо као у песми „чекамо воз што доћи неће па да кренем путем среће те…“ да ће бити дебело кашњење.
Дан се примио увелико када се лењо ушуња на пусти перон локомотива у друштву два вагона за чељад и шкрипом кочница обећа да ће стати и примити нас, на путешествије до Пожеге. Места колико хоћеш па се уденусмо у купе мало подаље од  wц-а да нам се по силаску са воза неби људи склањали са пута мислећи да смо комуналци.Док је воз клопарао ка Ваљеву и даље кањоном Градца наздравили смо за успех предузете експедиције из пљоски посебно опремљених за ову прилику.
Скачемо на ноге лагане на комоцију пожешке станице па се устремљујемо ка поприлично удаљеној аутобуској станици мостећи Скрапеж и мимоилазећи се са веома лепом црквом очито у завршној фази градње. Препуштена зубу времена станица одаје утисак прохујале посете Атиле-бича божијег. До поласка превоза за правац Ивањице организујемо народну кухињу са ђаконијама које су красиле унутрашњост мезимаца на нашим леђима.Туцамо се јајима која у сласт завршавају као оброк.
Аутобус нас води пут Ариља-центра малинарства али и недирнуте природе. Рзав поред кога пут лелуја поткрепљује ову тезу. Шпалири малињака, поређани као за смотру растежу се до брда која омеђују долину. Са десне стране на брегу истакнуто место држи црква св.Ахилија али возач за то не мари грабећи солидан пут према Ивањици где ускоро друштво поче да нам чини река Моравица. Један зелени смарагд чију снагу показују бучне каскаде које мељу воду на њеној јурњави у загрљај Ђетиње где настаје „Ој Мораво,моје село равно..“
Напуштамо возило и хладовином опточену стазу користимо да би се успели на висораван где се угнездио манастир Клисура. Женски манастир је врло лепо уређен и заузима леву обалу водотока који једном у веку постиже невероватни ниво водостаја. Прелазимо нови мостић, донацију верника овог краја и откривамо скромно осликану унутрашњост где ми се посебно у памет урезала икона мајке Јевросиме. Права је штета што нико од посаде манастира није нашао за сходно да нас прими и да објашњења из историје манастира. Допуњавамо залихе воде за пиће на чесми манастира па се опраштамо са старином и мерачимо фришак ваздух док хладом букви корачамо ка Дабрачама.
Капитулација Пањице пред Моравицом нас скреће са магистралног пута на пут који се успиње,кривуда, успиње пут села Дабраче. Друштво нам целим путем чини дама, распојасана, недокучива у својим намерама, која својим цвркутом буди наше жеље премда недодирљива. Препреке  она игнорише и користи их да би истакла своју бујну лепоту, гиздавост а хуком нас потајно позива да прилегнемо поред њених скута и дамо одушка машти. Са друге стране пута њене танане јаранице кликћу и шепуре се трошећи снагу Малича, Обле Главе, Анатеме и Седелца, из чијих недара надиру.
Пролазимо кроз Дабрачу стремећи у вис скупа са путем који је коректан. Имамо карту али су и издашни савети домаћина које срећемо непроцењиви. Дама по имену Пањица нас следи само у контра смеру. Долина се отвара после скретања у десни крак обилазног пута око Седелца и Ковачице дивова са преко 1000 мнм па на успону ка кањону који води у Water cave срећемо вредног домаћина који у предаху обраде њиве одвоји пар тренутака да поприча са нама. Одгаји он сина инжењера и кћерку докторку у овом рају, отимајући ћар од земље и пакујући жуљеве, радећи као столар. Могли смо са мајстор Љубинком Вукајловићем да мењамо искуства али нас је водена пећина магиком својом привлачила.
Кањон се оцртава, женска ћуд даме Пањице се разуздала па са искрајом последњих кућа у селу стрмоглаво урањамо у непознато дивећи се обронцима Седелца и Ковачице са којих кипи камен, са којих зуре у нас отвори многих пећина до којих само мисли могу допрети. Кањон се узи па ипак добра стаза веома солидно обележена вијуга водећи нас преко способних прелаза час на леву час на десну обалу Пањице ка нашем одредишту Воденој пећини.
Дан је спектакуларан, киша не прети, поветарац нас бодри да успемо а дигиталци штанцују успомене које ћемо поделити са пријатељима а све у жељи да их охрабримо да ово чудо природе свакако виде. Не бројимо мостиће које прелазимо али са поносом констатујемо да је хигијена врхунска. Очито се овде пази и мази природа или кањон није имао „част“ да га посети хорда скоројевића којима ништа није свето.
Док напасамо очи лепотом која се смењује као на траци застајемо и дубоки наклон чинимо Слаповима Пањице који тек тако пред нас израњају из мора зеленила. Ово је смарагдни рај за очи. Пршти вода у млазевима само њој знаним путевима преко и кроз маховину која чини балдахин са калеидоскопом боја које су нестварне и неописиве.
Жубор воде троши мир долине па мами да се направи пауза али са мером. Стазом се завлачимо под слап да би га овековечили и констатујемо да је део слапа радом ерозије отпао али и да су несавесни љубитељи бигера своју глад намиривали касапљењем слапа. Фотографишемо се. Време које неумитно протиче једини нам је ограничилац, јер смо спознали да у пола шест имамо последњи аутобус који нам омогућује везу са возом у Пожеги.
Даље настављамо прелазећи реку на каменом опточеном плићаку. Пажљивост у преласку нас не спречава да се оквасимо али не превише па настављамо пут даље у непознато преко једног проширења скоро ливадице затрављене у кратко подшишану траву. Ова зараван се после пар стотина корачаја спушта ниско доле и пред нама се указују врата раја од Водене пећине из које излази понорница на светлост дана. Боје тла преко кога се прелива вода понорнице су све нијансе црвене, наранџасте и жуте боје.
Пећина почиње широким сводом кроз који улазимо и навикавамо очи на смањену светлост. Одозго са плафона светлост се пробија из отвора високо изнад наших глава па слика неба делује гротескно и нестварно. Велики пропуст смо учинили неношењем помоћног осветљења као и непромочиве обуће-чизама. Пањица се у пећини умирила  као да ослушкује похвале за своју красоту. Сам предео око излаза ка извору се шири у велико окно које је сведок великих вода и дуготрајности. Отвор ка небу је као прозор у свет са застором разгранатог дрвета који га чини конспиративним.На излазу воде се разигравају, каскаде се смењују као на траци и као да хук воде објављује наставак змијоликог пута речице до загрљаја Моравице.
Нетакнута природа плени лепотом и невиношћу па је ово дестинација коју свакако треба видети, упијати њене сокове који лебде свуд око вас и освежити вид и рецепторе боја које пламте на сваком кораку. Дивљина изванредно приступачна са реалним решењима за прелаз преко речице мостићима тако изненадним и сигурним. Кањоном препешачити треба са дужним поштовањем према свему што вам природа да приуштити. Ми који смо све ово апсолвирали смо богатији за величанствен угођај. Хвала природи и водама Пањице као и људима који се о овоме старају да делује чисто и невероватно.
Пуни утисака враћамо се назад касним поподневно-ноћним возом из Пожеге. Небрига железница за комфор путника не допире до нас, заштићене и напојене несвакидашњом лепотом којој смо присуствовали. Писац запажања Шале, Драган и Неша данас су били привилеговани. Користите и ви овакву привилегију кроз активност Планинарског друштва Вис из Лазаревца.
Лазаревац , 03.05.2011.год.                                         Сведок да је све било тако,                    Шакић Милорад  ПД „Вис“
Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.