0

„ВИС“

аутор: Мирко Ђурић датум: 25/03/2011 у: Колумна |

Овај текст је написан у трећој години постојања друштва. Објављујемо га као део архивске грађе.

 

Добар човек воли планину,

а мудар воду – Лао Це

 

Када је крајем 1999-е основано планинарско друштво Вис у Лазаревцу,  преовладавала је сумња да ће преживети неумољиву песницу провинције и хроничну беспарицу већине чланова. Међутим, депресивно постнатовско, односно предпетооктобарско време као ни занемарљива планинарска традиција овог краја нису обесхрабрили оснивачки одбор и заживело је ово помало Пиквиковско удружење љубитеља природе, деце, бициклиста и других необичних ликова. Остало је историја – кратка али слатка.

Та историја каже да је друштво од самог почетка фајтерски кренуло у најразличитије планинарске и не само планинарске подухвате. Попадали су у овом случају многе предрасуде и клишеи о постепености планинарске иницијације. Добро, било је (а и има ) ту и тамо и не нарочито спортских акција типа растанак у зору, али се ти хепенинзи  третирају као помоћно средство за јачање колективног духа. Неконвенционалност је иначе заштитни знак ПД Вис, а као ограда примењује се начело – људска права за свакога.

Ако би неко упућенији у грубим цртама и са нешто разумљиве пристрасности описивао живот и прикљученија ове живописне дружине, изгледало би то отприлике овако:

Прво што пажљивом посматрачу пада у очи је да се евидентан недостатак атрактивних планинских терена у близини Лазаревца потпуно игнорише тако да се са ентузијазмом алпских ходочасника обилазе околна брда. Све је у доброј вољи и погледу на ствар, зар не! Уосталом, шта фали Стубичком Вису, Човки или Враче Брду? Ако су их Мишић и Поћорек сматрали чукама од формата што не би и ми!

Но, да не буде неспоразума, ударне акције одвијају се на озбиљним планинама Србије и Црне Горе. Није да се хвалимо него само напомињемо освајање Трема, Кукавице, Островице, Јанковог Камена, Кучког Кома, Међеда, Боботовог Кука, трансверзале по Златибору, Ловћену, Тари, Сињајевини, Руднику, Голији, Фрушкој Гори, Блеласици, а посебно наглашавамо врло компликовани покретни логор под шифрираним називом – Каменица! Међу успелије наступе спадају и легендарни снежни марш од Дивчибара до Равне Горе, затим пролазак кроз Мијатовића јаз, као и рутинске обраде кањона Раче, Градца и Милешевке.

До иностранства се за сада стизало само у неформалним групама или појединачно, али је питање времена када ће разуларене хорде висоваца преплавити горја Аустрије, Бугарске, Италије , Швајцарске, а да о (хм!) Хималајима и не говоримо .

Ни на рафтинг нисмо гадљиви иако једном од доајена рафтинга на брдовитом Балкану уопште није добро када учествујемо на регатама низ Ибар и Лим у његовој режији. Човек се труди да ову раскомоћену екипу посматра са филозофским миром, а како му је знају он и Бог.

Спелеологија се у друштву  примила од прве тако да  боравак у Стопића пећини са све спавањем у истој и истраживање Милинкове пећине представљају мали увод у велика дела која се на том пољу очекују, а ако ствар омане крив ће бити карбит. Просто је увредљиво колико га је тешко набавити, а као за инат међу нашим спелеолозима влада мишљење да су карбитне лампе незамењиве, па иако коректно признају практичне предности модерних лампи, преферирају романтичност карбитуша. А и мисле да им боље стоје.

 Премда је бициклизам заступљен претежно кроз приватну иницијативу чланова, организација дечије бициклијаде захтева опис мера безбедносни које се тим поводом предузимају. Звучи невероватно али је број редара на тој угледној манифестацији приближан броју учесника, башка респективан анганжман МУП-а и разноразних пратећих служби са припадајућом им техником и људством. Деца су деца, а родитељи родитељи, па, ко велимо, да не буде неког белаја.

Једино је, мора се признати, формирање ронилачке секције у малом застоју, само се не зна да ли због уздржаности потенцијалних ронилаца или амбициозности потенцијалних инструктора. Наиме , изгледа да први на истраживање подводних пећина уз лично учешће гледају са извесном резервом  док други подмукло разрађују оперативни план.

Мада се наведеним никако не заокружује сфера интересовања и деловања ПД Вис због пословичне скромности нећемо овде разматрати неке ризичније радове, као на пример сакупљање печурки, лековитог биља и других плодова природе.

Деликатан, да не кажемо култни статус међу чланством и придруженим лицима има благоутробије. Сви знају какав је апетит на планинском ваздуху, али је мање познато да планинари ретко имају прилику да му удовоље. Е, богами, ако у понекој планинарској дисциплини и заостајемо када је храна у питању излазимо на црту свакоме. Дошло је дотле да смо помишљали да на АРТ-у  конкуришемо са емисијом «Кулинарске чаролије дебелих планинара» али су се опрезнији уплашили сурове одмазде новинарског еснафа па смо одустали.

Узимајући у обзир екстравагантност овакве групе грађана није тешко претпоставити да многе копка како ли смо прихваћени у својој и срединама које походимо. На ову малициозну љубопитљивост са задовољством констатујемо углавном срдачан и пријатељски однос са суграђанима и домицилним становништвом брдско планинских предела, мада не треба потцењивати ни мишљења да то треба потхитно хоспитализовати или макар привести каквом почвршћем послу, рецимо цепању дрва, окопавању кукуруза, косидби и сличним интелектуалним смарањима. Право им буди има нечег у томе, али је коментар да личимо на истурено одељење неке душевне болнице свакако претеран.

Тешко је окончати овај сентиментални приказ а не поентирати еколошким достигнућима ПД Вис. Бедно стање околиша и авантуристички дух довели су нас у везу са институцијама , службама и појединцима који се овом проблематиком баве и за сада је једино сигурно да се тамо води мртва трка кога више боли уво за еколошку ситуацију у Лазаревцу, а и шире. Међутим, пошто ни ми нисмо наивни уопште се не потресамо већ лаконски  примењујемо Цезарово гесло – „Ко није против нас тај је са нама“ и терамо по своме.

П.С. Јесте да је мото ове приче изрека мудрог Лао Цеа, али, ипак, зна ли неко поуздано шта је он тиме хтео да каже?

Мирко Ђурић

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2020 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.