0

У потрази за прошлошћу

аутор: Милорад Шакић датум: 16/01/2012 у: Извештаји |

 

Четврти је дан нашег путешествија по Бугарској, будимо се рано јер се морамо попаковати за пут и довести собе у ред а притом ништа не заборавити. Овај дан је предодређен за духовно просвећење посетама манастирима на Рили, у Поганову и Темској у Србији.Опет смо преварили бугарске орозе и у први освит опет лепог дана одлазимо из дома према Дупници центру бугарске фармацеутске индустрије и шверца половних аутомобила. Нисмо ништа у дому заборавили осим што је Мица заборавила да угаси светло у соби па ако Бугари читају наш сајт послаће јој рашун за прекомерно трошење електричне енергије.

  Манастир је подигао монарх Јован Рилски Чудотворац у X веку. Отоманска империја  ове крајеве ставља под своју управу Док долина којом се примичемо Дупници показује вишемесечно одсуство кише и одсуству било какве бербе врхови Родопа су постројени као да се уз дужно поштовање опраштају од нас. Ми тако не мислимо јер ћемо се ми још гледати али са друге стране од Рилског манастира. Многобројне фабрике зарасле у коров у стварности без перспективе за будућност постају споменик крајпуташ лакомислености пута „грлом у јагоде“ у бољи живот.Ко је био бомбардован ми или Бугари? упита неко у шали врло озбиљно. Одговор се намеће. Лично сам сматрао Бугарску за земљу вредних ратара, сточара али пластеника ни од корова. Баште минијатурне и запуштене.У овом сивилу и сумору који ме шчепао нађох се опкољен силним плацевима где се избобањили четвороточкаши чекајући купце који нешто не праве гужву. Скрећемо са пута за Благовград према месту Рила и даље увијајући се смарагдним кањоном Рилске реке препуне рибњака. Вредни људи користе чистоћу воде и повољан положај за узгој пастрмке и побољшање егзистенције. Непрегледно пространство шума ођедном на ушћу Разлошке реке у Рилску реку изнедри монументално здање Рилског манастира, опточено хладом липа на врху паркинга где се сјатио већ позамашан број возила са ходочасницима из целе Европе и Света.Манастир јединнствен у Европи налази се на 1150 мнв у срцу Риломанастирске горе чији врхови Баучер са  2152 и Мраморец са 2589 м покушавају да заклоне Маљовицу која све посматра из потаје и са висине као светионик.крајем XIV века  и манастир бива неколико пута паљен и рушен.па монашки живот потпуно замире. Као феникс крајем XV века манастир оживљава рад и обнавља се и после мукотрпног рада данашњи изглед добија  у XIX веку. Бугарски цареви и странне велможе нису шкртарили у обнови што јасно показује колики је утицај и моћ манастир имао. Манастирски комплекс има облик неправилног четвороугла и опасан је зидинама високим 24 м..Поред самог манастира тече Разлошка река која својим жубором појачава мир предајући се под зидинама Рилској реци.
 У епицентру комплекса налази се велелепна црква посвећена Пресветој Богородици сачињена у периоду 1834-37 год. у којој се у крипти чувају мошти Светог Јована Рилског једног од највећих православних светитеља. У време турских зулума мошти су биле пренете у Трново одакле су враћене крајем XV века. Поред цркве налази се краљева кула која се истиче висином од 23,60м. Са леве стране главнног улаза преко пута цркве Пресвете Богородице лепотом се истиче здање манастирског конака са преко 300 одаја.Предивне фреске којима је осликана црква споља и изнутра, међу којима је и портрет св. Јована Рилског дају посебну елеганцију овом здању.Каменом поплочано двориште манастира истиче пирг мајстора клесара Хреље подигнут 1335 год. Ктитор је био властелин Краља Стефана Дечанског и његовог сина Цара Душана. После битке на Велбужду Рилски манастир улази у састав Српске државе. Клесар Хреља умире у манастиру као монах Харитон. Током свог битисања монаси су у манастирској ризници успели да сакупе, израде и сачувају од пропасти више од 16000 рукописа, богату историјску збирку са преко 35000 експоната, мноштво икона,  мноштво дела примењене уметности, предмета за богослужбену и свакодневну употребу. Године 1976. манастир је стављен под заштиту државе Бугарске а 1983 је стављен на УНЕСКО-ву листу светског културног и историјског наслеђа. Хиљаде верника и поштовалаца уметности свакодневно посете ово култно место православља.  
  Вођа пута се побринуо да посетимо етнолошки музеј Бугарске где смо се на лицу места упознали са древним занатима и алатима који су помагали људима у обављању најразличитијих послова у њиви и кући. Пошто су у комплексу у току обимни радови на ревитализацији појединих сегмената нисмо били у могућности да посетимо поједине дестинације које би употпунила ионако предивну слику о овој светињи. Напуштамо манастир док у њега управо улази повелика група туриста са далеког истока.Препуни утисака отискујемо се према престоном граду Софији, где се снабдевамо горивоми расхлађујемо сладоледом, па чувеним Цариградским друмом мигољимо ка домовини. Умор почиње да делује па неки добро заваљени у сан пропуштају прилику да осмотре поље где се поред места Сливница у атару села  Алдомировци одиграла чувена Битка на Сливници у периоду 5-7.новембра 1885.године, за време Српско-бугарског рата који је трајао од 2-16,новембра 1885. Хаотични подухват Српске војске са краљем Миланом Обреновићем завршио се поразом и повлачењем изгубивши преко 2000 војника које убијених, које заробљених. Овај рат је познат као „рат капетана против генерала“ јер су код Бугара сви официри вишег чина били Руси који се удаљише пред сам рат.“У рат смо ушли као сељаци на свадбу“ говорио је тада поручник а касније војвода Живојин Мишић алудирајући на главног кривца за пораз Краља Милана. У битки код Сливнице као лекар је учествовао и познати песник Лаза Костић.
Место је тренутно, колико сам видео, обележено уклесаним стилизованим крстом на коси Мека црева, где Бугари пробише фронт и у великом јуришу заузеше и Пирот. Тек интервенција Аустро-угарске у виду претње уласка у рат одобровољи Бугаре да се повуку а нама остави срамоту на образу.Пут настављамо и после 30 минута напуштамо територију Бугарске идући ка Димитровграду (некад Цариброд) пролазећи  поред вредних неимара који граде ауто-пут Ниш-Бугарска граница. Ту правимо лево скретање и идемо у потрагу за кањоном реке Јерме. Ова река која извире на крајњем југоистоку Србије стапањем неколико планинских потока прелази на територију Бугарске код Стрезимироваца и мења име у Ерма па пролази преко планинске висоравни Трнско поље где прима неколико потока као притоке што јој гарантује релативну сталност у количини воде.Оскудација овог краја у загађивачима омогућује настањеност пастрмке у њеној бистрој и хладној води. Враћа се у Србију код села Петачинци као већ формирана планинска река. Претежно текући кроз кањонске долине ова река дубине до 1м савладава висинску разлику од 270 м на 40км тока кроз Србију од својих 74 км дужине.  
  То је разлог што нема конфигурацијске ломове мада на свом путу ка ушћу у Нишаву код села Градишта она протиче кроз једну од најживописнијих клисура у Србији – Одоровачко ждрело у чијој је непосредној близини Погановски манастир. Улазимо у клисуру добрим асфалтним путем који се ломи кањоном кроз много тунела и оставља места за реку која својим жубором мами погледе. Са својим стрмим стеновитим ивицама које се толико приближују да производе гурање пута и реке овај кањон на локалитету Асеново кале  са 1032 мнв бива дом сурим орловима у чијој близини су и остаци средњевековне тврђаве. Неизбежно фотографисање и шетња назад кроз кањон и тунеле ка манастиру Св.Јована Богослова у Поганову. Пријатно време и сопот Јерме са ходањем испод стена надвијеним над наше потиљке чине нам част а крчма на брегу доноси разочарење јер је неактивна.Хладовину њене баште користимо за предах пре преласка импровизованим мостићем преко Јерме  ка манастиру који се склонио у хладовину огромних липа и ораха. Скромно здање по габаритима и спољнем изгледу задужбина је племића Константина Драгаша некад властелина Деспота Стефана Лазаревића и жене му Јелене. Кратак период ослобођења од Турске власти  1413-1423 год, су вероватно термини рађања овог манастира. Манастир је осликан много касније и окончан 24.октобра 1499.год. о чему сведочи натпис изнад улазних врата. Бугарски окупатор је током II св.рата однео из манастира чувену Двоструку икону из XV века поклон царице Јелене жене последњег византијског цара Константина XI Палеолога која са такође отуђеним иконостасом из XVII века краси музеј икона у Софији. У манастиру се налази и мистериозна фреска Св. Христифора са магарећом главом.  Сликање икона обављено је за мандата султаније Маре, српкиње из рода Бранковића, мајке Мехмеда II освајача, иначе велике ктиторке хришћанских народа.
Посету манастиру неки од нас су искористили за куповину квалитетног вина и лековитих мелема а неки за многобројна фотографисања за успомену и дуго сећање. Форсирамо Јерму назад и на жалост не налазимо времена за посету оближњој Звоначкој бањи са раритетним локалитетима старом тврђавом, гребеном где се гнезде сури орлови и пећином Ветрена дупка дугом око 4 км као и манастир Суково. Има дана за мегдана.Настављамо даље ка Пироту долином Нишаве и долином градње ауто-пута. Обилазимо Пирот погледа упртих у Видлич планину којој нико не долази премда је по речима водича Жикића, доступна као Авала, виша од Златибора и шумовитија од Голије, па изазовнија од Румије а лековитим биљем обдаренија од Ртња и Озрена у дуету. Видлич је домовина најбоље јагњетине која се служила годинама по Цариграду, Солуну и Софији. На планини расте лаванда које има толико да се коси. Мало ли је,требало би ово потврдити.  
  Стара планина нам се приближава показујући сву своју монументалност док ми погледом тражимо одвојак пута за Књажевац којим би стигли до манастира Темска. На 10 км од скретања је село Темска са кућама окићеним црвеним паприкама где на једној узвисини манастирски живот проводи женски манастир Темска. Пријатна хладовина црногоричног дрвореда уводи нас у двориште чије централно место заузима црква Св. Ђорђа састављена од три целине трема, припрате и цркве. Натписи казују да је осликана 1576 год. заслугом игумана Захарија а припрата дозидана и живописана у време игумана Симеона 1654 год.Име је добио по рушевинама старог града Темца. Манастир је саграђен на темељима цркве из XIV века које браћа Дејановићи, сестрићи цара Душана користе за основу. Садашња црква настаје половином XVI.. Турци га пале и руше по навици па се тек доласком хиландарца  јеромонаха Касарија 1836 год. живот враћа у наредних 40 година колико је протекло до смакнућа јеромонаха од стране Арнаута. Предивни иконостас украшен дуборезом из 1735 год. има велики историјски значај.
Поред цркве је и гроб капетана Карановића учесника боја на Нишору 1877 год. На вест о погибији овог јунака песник Ђура Јакшић написа песму Капетанов гроб, чији стихови и данас стоје уклесани на споменику.„Ти беше честит међу браћом својом,Диван јуначе , врли Србине !Па то доказа и смрћу својом,Јуначке Груже јуначки сине.  
  Почетком XX века у манастир долази 40-так руских монахиња које са собом доносе обиље књига и икона од којих је мали број сачуван и данас. Врло лепу беседу о овоме и обиље других појединости било је задовољство слушати из уста монахиње Јелене, настојница манастира који је од 1924 год. женски манастир што се одмах примећује по уређености дворишта и топлини дочека.Манастир слави славу Ђурђиц 16. новембар. Милета откупи мелеме које вредне руке монахиња справљају а ми се поздрависмо са нашим водичем Жикићем који настави ка Зајечару.Место опраштања је изнад бистре реке Темштице која као куриозитет има два ушћа. Место Темска познато је по каменорезцима.
Глад и жеђ нас приморавају да их се решимо и одабирамо крчму „Златни унучићи“ у Островици где Славка изводи шоу приказујући како једна конобарица треба да изгледа и послужује клијентелу. После дужег чекања били смо услужени ићем и пићем док се радознали део експедиције распитивао плаћају ли Турци возачи „масажу“ у импровизованом купатилу. Ноћ полако шири пипке док обилазимо Ниш сада већ у бољем расположењу и поред свега доживљеног  једва чекајући светла велеграда на Колубари.Стара престоница Србије било је последње свратиште већ уморног каравана планинара Лајковца и Лазаревца и растанак од Банета. Поноћ куца на врата када се разилазимо својим кућама. Једина непријатност ми се десила у мом граду али не бих сада о њој јер није заслужна да квари основни изванредан утисак. Лајковчани, хвала на смелој идеји и труду који сте учинили да је оживите.Желим вам много успеха и нових идеја уз посебни поздрав вођи експедиције Божи, једном консеквентном и ненаметљивом типу који зна посао кога се примио.  
   
У  Лазаревцу,дана 19.09.2011. год Био у потрази за прошлошћу један од учесникаШакић Милорад  ПД „Вис“
Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.