Тометино Поље – Краљев сто

аутор: Ана Здравковић датум: 14/12/2016 у: Вести |

Желећи да искористимо необично лепо време у децембру, тог недељног јутра, 23 планинара упутило се у сеоце Тометино Поље на планини Маљен. Након јутарње кафице, аутомобилима смо стигли до сеоске школе, одакле почиње наша шетња. Сви смо, одушевљено, коментарисали о сунцу, које је обећавало леп дан.

Пролазећи поред кућа, посматрали смо мештане, који су били заузети храњењем животиња и чишћењем дворишта. Њихов дан започео је скроз другачије од нашег. Док смо ми лепо време користили за шетњу и уживање, они су журили да заврше своје послове.

 
Настављамо даље преко ливада, са којих су се уздизали четинари, а својим зеленим иглицама шарали су преко жуте траве.Зауставили смо се на једној пространој, сунцем обасјаној, ливади, где је, на средини, поносно стајао велики бор и мамио нас да баш ту предахнемо. Неки су одмах сели, а појединци и легли на траву и уживали у зрацима сунца, док су се други, храбро, сместили у хлад испод дрвета. Ту смо и доручковали, вадећи храну из ранчева и делећи је међусобно. Неко се нашалио да је највећа драж оваквих шетњи управо одмор.
 
Љубитељи фотографије брзо су се кретали, како би имали више времена да направе прелепе слике необичних пејзажа, на којима су се смењивали зелени борови и јеле са оголелим белим брезама.

Потом нас је дочекала шума чија су стабла зимзеленог дрвећа била осушена и без својих иглица. Та слика нас је растужила, али не желећи да покваримо расположење, трудили смо се да наставимо са шалом и дружењем.

 
Куца Мими, која често увећава нашу дружину на планинарским стазама, трчкарала је од првог до последњег у колони и свима мамила осмехе. Њена стаза, увек је, пар километара дужа него наша. Поред нас, поносно се уздизао један од врхова Дивчибара, Велика плећа, док се иза њега стидљиво назирао, нешто виши, Црни врх. Стигли смо и до највишег врха Краљев сто, где се налази прелепа Ускршња црквица.
 
Размилели смо се, желећи да што више сагледамо тај крајолик, одморили и наставили даље. Усамљене планинске кућице, местимично су се назирале кроз грање, скривене међу дрвећем и својим бојама увеличавале лепоту пејзажа.

Дошли смо до извора, на којем смо напунили своје флашице водом, одморили се, уживајући  у последњим зрацима сунца, које се полако спремало за залазак.

 
Зимска, кратка обданица обавештавала нас је да је време да кренемо даље, те смо преко ливада и шума, уживајући у лепотама предела, наставили преко реке Црне Каменице, која је насупрот свом имену, била бела, због залеђене воде.

Лагано залази сунце, преко пашњака укључујемо се на макадамски пут и, још једном, прелазимо Црну Каменицу. На том мостићу застали смо да бисмо још мало уживали у лепоти коју она пружа, кривудајући својим коритом.

 
У сутон, наша шетња се завршава. Срећни и помало уморни, причамо о утисцима, и сви смо, посебно очарани, предивним временом које нам је природа поклонила тог дана. Било је посебно задовољство на такав начин искористити Међународни дан планина.
 
Share

Comments Closed

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.