0

У недрима српске лепотице

аутор: Милорад Шакић датум: 02/05/2011 у: Извештаји |

Берићетну 2010, годину требало је завршити на адекватан начин па је избор пао на Тару. 

Овај бисер Србије и света што се загонетно мешкољи као каква сунцем опаљена купачица треба да нам појача радост бивања у природи.

Мада месец децембар није погодан за презентацију њених облина и чари, ми планинари из ПД „Вис“ појачани са колегама из ПСД „Ћира“ одважили смо се на зимски рандеву. 

Хтели смо да видимо њено змијско тело огрнуто у бели плашт од пахуља како љубоморно и кочоперно инат чини супарници по лепоти Панчићевој оморики.

На рапорт двема грацијама одлазимо дотерани, расположени и спремни да отрпимо њихово удварање.

Ни пословично кашњење у поласку, ни мутно јесење поподне окићено оловним облацима није нас омело да се покренемо у смеру Заовина, нашој боравишној тачки у данима викенда 10-12. децембра 2010 год.

Весело расположење мало је пољуљала снежна мећава кроз коју ипак тутњимо вођени сигурном руком јуноше Бојана. Пут заметен, ми инокосни, ГПС ради па се и поред застајкивања у Пашиној равни и Б.Башти ради освежења примичемо Тари из правца Перућца. Снег се распуцао а чистачи путева  баш овог петка узели слободан дан. Али биће они спремни за снег на Преображење. Километри великог успона споро се апсолвирају а погледи нам беже од десне стране где се у суноврату, светла Перућке електране брчкају у леденој води сапете Дрине.
Мимоходимо се са Митровцем па у друштву пахуља које се растрчале по ветробрану крећемо вијугавим правцем за који смо убеђени да је пут, опет некуд доле-горе док нас не привуче осветљена оаза дома извидјача Б.Башта. Ноћ покрила крајолик, небо се положило више наших глава а целац би до ујутру могао да се искаже.
Пријатна топлина унутрашњости дома нас оснажује па се за тили-час заједно са опремом дружимо по собама и потпомогнути Чивас-ом спремамо на обед. Просторију где се окупљамо окупирали су мириси туршије, суве пастрме, сира, кајмака, пита са овим или оним и арома скуваног црног напитка која као анђео пази и надгледа све. Распредамо о путу како би избегли мећаву да смо пошли на време али без успеха јер то кашњење у поласку нам је имиџ.
 

Шта сутра, како, куда и у које време зависи од белог покривача па ту тему прекидамо док по секторима нестајемо у топлим постељама, решени да одморни и чили испловимо на јутарњи рандеву са лепотицама. Лаку ноћ…

Рано јутро промолило главу кроз замагљене прозоре,вашари по собама све нам шаптајући да нам доноси дан из бајке.

Устајем. Ход несигуран. Поглед бацам кроз прозор и схватам да је снег ударнички наступао али се ипак уморио.

 

Хладна вода освежава па се после третмана запутим кроз излаз дома у сусрет са целцем. Ја сам први и трагови ме одају док освајам наше окружење. Није хладно како изгледа али ме термометар поколеба са својих -12ºС. Ма није хладно, тешим себе и схватам да сам у шетњу кренуо обучен у спортску мајицу кратког рукава. Куцањем у прозор на спрату на то ме упозорава Пеђа а ја га позивам напоље. Одмахује руком.

 

Истрајан сам да ми неко прави друштво кад возач Бојан прихвата изазов и скида се до појаса као и ја па на снег. Осећа Пеђа да је питање мушкости, ко се појави обнажен на снегу па га ето на излазу. Ми се већ челичимо масирањем по телу када приметим сумњиво лице са фото апаратом у руци како срља на прозор у жељи да све виђено сними. Мица и Тања снимају драге нам успомене. Раде се и склекови. Ипак није хладно како би изгледало на први поглед.

Сунце нас обасја пуним својим котуром као знак да нас Тара прихвата.Пошто као заводници Таре нећемо да се експонирамо у јавности склањамо се са снегом оковане позорнице опијени Сунчевим мигом да смо успели.

Дан расте у неслућене висине па се у тачно време, са мало кашњења, окупљамо наоружани до зуба хтењем и вољом да шетњом по околним висовима завиримо у Тарина недра, опијемо се њеним мирисима и дакако, поправимо диоптрију погледом на њене превоје, висове, долине, засеоке, Заовинско горско око и бели плашт који као све то покушава да сакрије од наших радозналих погледа. 

Милета, са картом увек спремном, покреће караван знатижељника, ка репетитору кроз шумарке и пропланке на којима наше колегинице остављају отиске леђа, кукова и облина љубоморно остављајући поруку Тари да и ми коње за трку имамо. Сунце све помно бележи за анале док нас прати на путу ка вису одакле се опружио поглед ка хоризонту по коме се гурају висови у жељи да нам се додворе. Сликања, сликања..

 

 

Нисам се уморио од хода већ сам ошамућен ариом која ми плућа разноси, надима, испуњава сваку алвеолу и чини крв усијаном. Када би овде заспао требала би артиљеријска подршка за буђење. Време лети у неповрат док се стрмином пропрћеном дубоким снегом дислоцирамо на други врх који нас ваби у освајање.

Пртећи стазу ка врху пролазимо поред вечног коначишта Обреније и Никифора Андрића где су свој мали допринос у помену на душе њихове дали Дарко и друг Раја у духу православног појања. Аплауз су заслужили али га нису добили ради обичаја а и бина им није била постављена .

Тада се десио и необјашњив случај  да је из ведрог неба и чистог мира долепршала јабука тик пред Тању која је била фасцинирана појавом ове НЛО-јабуке па се окретала погледом ка небеском своду за још коју, које би са осталима поделила.Тек Обренија није располагала са више џебане па смо ову једну поделили и у сласт појели. Ђакони  Дарко и друг Раја су волонтирали.

Зимски дан је кратак као чежња јер се Сунце иза висова склупча и остави нас да по поларној ноћи пребирамо путеве ка бази. 

Зорица у бази прави, над нама, масакр са пасуљем  који очима конзумирамо, још опијени преобиљем амбијента који нас утиском не напушта. Лонац је респектабилан, али ни ми нисмо мачији кашаљ. Пасуљ се повлачи пред налетима коалиционих партнера из Лазаревца и Лајковца али бројно надјачан тражи примирје које добија у задњим потезима кутлаче кроз констатацију-нестало га.

Да неби дом извидјача био суочен са злом судбином, ретроактивне пасуљне деструкције пада предлог о силаску до језера. Само без купања, молим!. Пасуљ је чудо јер никад онако брзо нисам пењао као у повратку. Значи мотор је добар, све је до горива констатујем у сагласју са осталима.

 

Митровац доста интимно пуст. Нема цике деце у дечијем рају. Походимо га, стајемо на мосту да пожелимо по коју жељу о којој се не поверавамо ником.

Тада угледам лепотицу по којој се Тара експонира светом-Панчићева оморика.

Висока, превисока, витка, крхка, устручена, танана и нежна стоји по страни упути нам по који поглед испод трепавица снегом окићених па се постиђено јогунасто усправи одајући сав свој понос и лепоту.

Дуго сам се освртао за њом неби ли што боље упамтио њене обрисе и грациозност. Лепотица.

Крећемо преко Шљивовице ка Оморици и Белом бору. Меда препариран на улазу жели нам добродошлицу.

 

Са Нешом се покрећем у обилазак терена са кога се добацује поглед до Златибора па јасно уочавамо ски стазе на Торнику. Време је ем кратко ем брзо лети па се невољни враћамо на позив за повратак.

Базар опустошен. Медовина, ликери и друге ђаконије национализоване од стране припадница лепшег пола из наше експедиције па се убија страх од спуста поред Куртине кафане ка Б.Башти. Гоца се посебно намерачила на медовину а и цуг јој није лош. Нико не заостаје у дегустацији па док дланом о длан светла велеграда нас позивају да свему дође крај па и излету на Тару.

Посаду су чинили, ред је напоменути: Мица, Тања, Наташа, Гоца, Дарко, Милета, Раја, Бинго, Славица, Неша, Тијана, Пеђа, Града, Зорица и писац текста Шале

Таром опчињен и повратку жељан

Шакић Милорад  ПД Вис Лазаревац

 

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.