0

Шумадијски близанци

аутор: Милорад Шакић датум: 24/05/2011 у: Извештаји |

Мај зна бити непредвидљив али предолимпијске 2011. године, све чини да се заборави његова превртљивост. Наша колегиница Славица, чврсто решена да завичај свог мужа прикаже широком аудиторијуму, предложи да учинимо додатни напор те уприличимо посету шумадијском огњишту породице Радуловић у питорескном шумадијском селу Бањи подно једног од близанаца, Венчаца. Пошто су близанци мушичаве нарави морали смо обискати и близнакињу Букуљу. Питка идеја нашла је себи ухљебљење у авантуристичким жељама чланова ПД „Вис“ па се свеже суботње јутро 21.маја показало као дан    „Д „.

До зуба „наоружани“ потребштинама неопходним за реализацију подухвата Букуља-Венчац сливају се фанови мајке природе улицама Лазаревца ка тачки у спортском центру одакле би караван био покренут. Четвороточкаши љубимци се протежу у издуженим јутарњим сенкама спремни да помогну да планинаре и опрему одбаце до комшијског града Аранђеловца ексклузивнеог власника погледа на близанце. Блажа, Андреј, Шале, Неша, Драган, Дарко, Гоца, Џегер, Раја, Милета, Славка, Снежа и по први пут Драгана Илић удобно заваљени апсолвирају километре ка паркингу код Старог здања где нас чекају Града, Славица, муж јој Зоран и Мирослав Шутчанин. Пут протиче безболно па се лепотица опточена венцем расцветалог багрема указује у свој својој лепоти често се скривајући од радозналих погледа иза огромних крошњи Буковичког парка где управо пристајемо.
Домаћини затегнути као струне су на висини задатка па се после протоколарног дочека скрашавамо у атријуму кафића на договору уз кафу и сокове. Бурек им је првокласан те га похваљујем. Града има изнимну ситуацију па није у могућности да буде водич па по његовим инструкцијама крећемо пут цркве архангела Гаврила ушушкане у сеновитом шумарку пре почетка успона. Пролазећи кроз лепо уређен бањски парк поред нас промичу рецидиви смотре Мермер и звуци. Скулптуре вештих вајара у белом мермеру оплемењују складом идеја и линија надопуњују се цветним аранжманима разасутим дуж стаза парка. Напуштајући територију парка док тражимо маркације за праву путању срећемо се са господином који нам хита у сусрет. Његов ход и штапови у рукама одају планинара па када нам се представи и рече којим је послом ту, обрадова нас. Наш водич, Михаило Андрић, преузе команду па обресмо у порти цркве арх. Гаврила. Невелика грађевина у крају цветне порте пленила је једноставношћу. Како се Сунце удаљавало од  хоризонта рађања било је јасно да ћемо имати леп дан па се требало ухватити у коштац са успоном за јутарње свежине.
Баршунасти глас водича нас усмерава ка стази која се вере уз брдо. Дебела хладовина нам олакшава успон. Стаза се пропиње па се сваким кораком удаљавамо од града. Одморе правимо да би се успоставио континуитет колоне и откуцаја срца. Свежина шуме помогнута поветарцем оцвежава па се добро напредује мада нам водич стално напомиње да много брзамо. Чујемо га али навике су јаче. Змијолика стаза се заплиће и отплиће око растиња чинећи серпентине и неизбежне пречице. Водич из ПД „Букуља“  даје у ходу интересантна објашњења и указује на оно што се пред нама појављује. Прве грашке зноја указују на захтевност стазе али врло брзо поглед нам допире до планинарског дома ПД „Букуља“ где нас љубазни домаћини брка Дуле и г-ђа Боженка купује својим осмесима и речима добродошлице. Кафа и освежење имају моћ мелема па када поискаше пите и друге умотворине вредних колегиница нађох се у искушењу. Да неби опуштање узело данак покрећемо се ка видиковцу који укотвљен на суседном врху пружа могућност панорамског разгледања града под Букуљом.
Време сунчано са врло мало измаглице у даљини мами погледе ка недогледу хоризонта. Препознају се места који одавде изгледају сасвим другачије. Разлила се варош под нама  прошарана путевима као крвотоком, једра са црвеним крововима са зеленом оазом у центру. У даљини запажамо и обрице колубарских копова. Посебну пажњу и поглед устремљујемо ка близанцу Венчацу коме у походе крећемо после сређивања утисака о Букуљи. Планина под нама у чијој се утроби налазе огромне резерве мермера и минералне воде покривена тепихом шума предаје нам се чарима које дигиталци овековечују. Враћамо се код домаћина где попуњавамо резерве воде и знања за пут ка Венчацу. Љубазни домаћини нам омогућују да печатима оверимо успомене у књижицама.тако да се на Венчац пењемо на кредит. Љубазни домаћини чине презент па нам г-ђа Боженка прави друштво у спусту да би нас усмерила на прави пут. Пут води кроз хладовину чинећи меандре и серпентине. Мада карту консултујемо користимо и знање путника намерника које срећемо па се крећемо гребеном ка Венчацу.Тврда стаза производи болове те се двоје од начих, Милета и Снежана, не осећа добро па потежемо везу преко Славициног мужа Зорана који аутом долази и одводи их на сигурно. Настављамо пут успоном док поред нас пролазе друмске крстарице обремењене товаром камена. Нисмо одушевљени белом прашином која се подиже иза ових, па честим склањањем са пута доста губимо у времену. Јасно се чује топот  дробљења камена и рада  тешке механиузације која из утробе дива  узима драгоцени материјал.
Једно полу уређено вечно коначиште нам даје уточиште да се склонимо, одмора и окрепљења ради. Славка примећује да овде има покопаних доста са њеним презименом. Један стари бојлер је на интересантан начин преуређен у склоп где се пале свеће. Опет провијанте круже у жељи да намире потребу за јелом. Вода је дефицитарна. Док смо седели било је мирно али како ми на пут тако и камиони почињу да крстаре дижући прашину. Пролазимо поред једног погона где се меље камен одакле се пружа поглед на Островицу из посебног угла. Успон се наставља па наилазимо на једно одмориште где се дегустирају кафе разних варијанти. Ипак прво проверавамо да под камењем на који седамо нема поскока. Очито данас имају дан одмора. Преко пута нас појављују се Славица и Раја у покушају да се дочепају пута. Обилазе као мачак око вруће каше. Неко провоцира да је ту немогуће сићи па инат код Раје покуља те се он са доста ризичним захватом домогну пута. Славица са алтернативним правцем такође…
Седимо у окружењу као на Марсу, где машине тутње, камен дробе па се покрећемо пут врха Венчаца кроз стрмо постављени шумарак. Полако се напредује јер је влажност велика па се тешко дише. Четвртасти камен пред нама означава врх Венчаца. Сликање за успомену. Поглед није бог зна какав јер је врх шумовит па нема поглед дубину. Спуштамо се према манастиру Брезовац укотвљеном на дну стрмоглавог пута кроз шуму. Раја се дезоријентисао па један бициклиста, случајни намерник, даје корисни савет који нам омогућује да се користећи велику низбрдицу убрзо нађемо у видокругу манастира. Проблеми са водом се прогресивно умножавају. Констатујем да је Венчац веома оскудан изворима питке воде, нажалост. Манастир Брезовац се наставља на крај шуме у долини невеликој преко које се отвара поглед ка селима према Тополи. Веома је сређен и скоцкан и код старешине манастира добијамо могућност да обновимо резерве воде.Ту нам се придружују одбегле овчице из стада Снежа и Милета. Напуштамо невелико двориште скоцкано са укусом па се путељком који користи падину усмеравамо ка селу Бања и кући породице Радуловић чија снаха Славица са нама планинари.
Успут Раја малтретира лековито и друго биље уз објашњења шта је то и како се зове. Пут којим идемо се не користи превише па је зарастао у грање које нас доста омета. Избијамо на умецан сеоски пут. Како се индустрија краја своди на обраду камена а трачни транспортер је табу тема огромне крстарице из рода „камиони“ подврста, Татра, Камаз и Ивеко демонтирају ионако слабу путну инфраструктуру. Како губимо висину тако се стидљиво кровови кућа помаљају по сеоском атару обраслом зеленилом. Мотамо по кривинама док нас Славица не уведе у јендек из кога се извлачимо нашироким обиласком њиве под житом, поносом породице Радуловић. Мада је душа у носу снајкини захтеви се безпоговорно извршавају све док се пред нама не отвори врт и двориште испуњени људским гласовима.Одредиште у селу Бања је лоцирано. Гостољубиви домаћини оличени у свекрви и супругу наше Славице смештају уморне путнике намерника на терасу опремљену свим реквизитима за дочек. Кафа мириши из кухиње док се кајсијевача и лозовача катарактално стропоштавају низ сува грла спирајући прашину. Вишњевача и ораховача су запостављене као баба-девојке.
Тада се пред нама појави његово величанство тврди сир у танким кришкама који нисам имао прилику да пробам одавно. Сада покојна Радмила Петровић из села Шушњара је то виртуозно правила. Овакав сир није храна него облога за душу. Терапија. Спуштамо уморна тела и наздрављамо. Повратила се живост, речи постају разговетније, просто се цвркут разлеже дуж лепо обликованог дворишта. Распитујем се за купатило и када чу две круцијалне речи-постоји и слободно је крећем макијавелистички ка остварењу своје жеље.Излазим нов, лаган, скочан, са привидно изгубљене пола тежине као код Архимеда. Дан се држи док грмљавина најављује пљусак. На зеленом тепиху одбојкашко умеће приказују Мирослав, Славка и Андреј. На другом крају експерти за кулинарство Неша, Раја , Славица, Снежа  под маестралном управом домаћина Зокија распаљују ватре, спремају кромпир за таландару, режу салате…Мислио сам да се прикључим али међу таквим мајсторима само би сметао па сам остао са Драганом и Блажом да се „излуђујем“ јеленком. Грмљавина и севање муњи се приближују па се активности убрзавају неби ли наш тајминг био бољи. Успевамо.
Храна у количинама потребним за сиротињску свадбу се вештим покретима сервирки по неком њима знаном мозаику патосира по столу где места понестаје. Појављује се и Милета али сањив.Кажу да је спавао у јагодама. Осу пљусак али лењи летњи па свежина прија а лепо и олуке чути како чангрљају.Радо би навео шта је све било на менију али се бојим нешто изоставити па читаоцима остављам да маштом  измаштају како нам је било. Пријатно у јелу и пријатно у маштању.Давали смо све од себе али дно у тањирима се не види па се невољно повлачимо када нас са бока нападе жито торта са шлагом, њој на радост нама на срамоту. Размишљам о појачањима  колико ради образа. али мало је ликова данас гланцало 24км. Можда онај бициклиста са Венчаца кога смо испрепадали повиком „стој“.
Ноћ се навлачи, кише понестаје, светла се пале правећи дуге сенке а Дарко опет поставља уземљење на радио апарату јер музику нам прекида. Златне руке има Дарко и масне а и лице му је јако преплануло на Сунцу. Успева па игра уз шипку али је некакло стидљив па стиже гас бетон на који посадише Славку коју дохвати домаћин па са њом опаја терасу. Лете ноге ко код Бети Буп. Ако је испусти очистиће сто боље од редуша. Бој не бије свијетло оружје већ бој бије срце у јунака, одахнем када сам видео Славку опет на мајчици земљи а столњаке на столу. Драган узео пиво и отишао у заседу у склониште очекујући Славку у бришућем лету преко астала. Спасавамо голе животе и почињемо да правимо распоред ко где спава. Трио „Ла кампанела“ добија брачни француз па крећемо у оверу терена ранцима јер уљези су ту у мраку.
Враћамо се и настављамо фешту. Нова колегиница ми се чини мало повучено па покушавамо да је раскравимо. Није нашу хемију схватила што не значи да неће. Она је сад као ђак кад промени школу. Акције су пред нама и дружења. Драган клима главом и трепће па видим да је изгубљен за вечерас јер тај леже као носиља кока. Лаку ноћ рече и замаче иза ћошка.Блажа успава Акија и рече да сутра мора кући  јер има бацање ногу под сто на Мали Никољдан. Шта је ту је. Морам и ја јер он је машиновођа. Ноћ се нагомилава по дворишту прича и песма не посустају а умор туњаво сколитава и опкољава па нас поноћ не похвата вани. Улазим у собу где Драган креше оперке млати по чворовима па га пантомимом по мраку дезоријентишем и лежем покушавајући да набацим сан пре друге туре стругања. Таман ме хвата вео сна кад Неша поче да разгрће постељину тражећи место у средини. Да му је ово било једино препакивање постељине било би добро. Једном после избивања улете у Шпанске „гаће“ па се једва искобеља. Бојао сам се да не „попијем“ волеј у мраку. Претекох.
Јутро свиће, светло дана пред нама се ушуњава у собу, певац одради Будишу а Драган оде да чибука. Одморио сам се а нормализовао ми се и АБС палац па устајем да постељину не штетим пируетама. Тераса поново постаје Мека где се пије зорњача кафа. Појављује се Дарко сав зелен у лицу некако престрављен. Питамо га шта му је да није прогутао неку бубу кисељачу у сну. „Да сте ви спавали поред Џегера и вас визуелно и аудио престрављивао питао бих вас“ . Јадан човек би ми га жао. Кад ето Џегера који осу паљбу из картеча на Дарка. Ништа ми није било јасно мада обојица су у праву, изгледа. Излазе ликови  кад ето и Милете који оде у јагоде на витаминску инекцију. Сазнајемо да је секретарка Тања кренула ка нама и очекујемо њен и Градин долазак. Стижу. И кад је сетног расположења њене очи су разигране и одају љубав за дружењем. Честитам.
Док се једни спремају да обиђу вечну кућу Карађорђевића на Опленцу нас четири ипо се враћамо. Има дана за мегдана. Проклетије су већ у четвртак, следећи.На крају морам да изрекнем једнодушну оцену свих посетиоца дома Радуловића у селу Бањи код Аранђеловца да су нам домаћини приредили незаборавни пикник. Пуно труда су уложили и успели да опуштеношћу и осмехом поставе све на своје место. Како им се одужити за све. Славице положила си испит из организације акције са одличном оценом захваљујући и свом супругу Зорану.Хвала  теби и њему на пријатном проводу.
дана 23.05.2011.год 

Међу осталима близанце посетио

Милорад Шакић Шале

ПД „Вис“ Лазаревац

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.