0

Десет дана у Сокобањи

аутор: Игор Ђурић датум: 24/05/2011 у: Колумна |

 

30. април, Сокобања  

Ризикујем да се поновим (од прошли пут), али: као да осећам Андрићев дух некуд од брда. Доста фолирања.

Још нисам довољно гледао брда око себе па сам релативно присебан и трезан.

“Беле раде“ су се радовале нашем доласку у тамо неком парку. Да, шетали смо и парковима. Гледали смо реку. Јели недефинисану храну намењену последњим трзајима реалсоцијалистичког начина летовања.

 

*

01. мај, Сокобања

Празник рада.

И, киша пада.

Не иде то једно са другим.

Али се римује: додајем накнадно.

*

02. мај, Сокобања

У Ниш. Били у Ниш.

Синоћ слушали Цигане који добро свирају.

После спавали ко топови. И све остало, наравно.

Кишило је као што зна кишити у Сокобањи, у мају месецу.

А сада се Сунце назире и река је добила плаву боју. Моравица, гледамо је са терасе. По мало се и смејемо.

Нисам ја крив што сам имао среће у љубави па не могу да будем романтичан. И: што ми лирика слабо иде. Лепо о љубави сричу само они који су несретно заљубљени. Они који не знају шта је љубав – углавном лепо пишу о истој.

Прескочили смо ручак који нам је урачунат у цену. Ми се ич не тангирамо али други не могу да разумеју тај наш чин (по њима “гнусни“).

Сутра морамо да “освојимо“ неко брдо. Једноставно тако треба да буде ако си у Сокобањи. Или, да седим у на тераси неке кафане па да посматрам свет око себе Нушићевим очима?!

*

03. мај, Сокобања

Пада.

Киша.

Читам “Сагу о Форсајтима“ у нади да ћу проникнути у структуру Пекићевог “Златног руна“.

Са друге стране, гледам у брда све у нади да ћу проникнути у тајну како да се попнем горе без ходања.

Киша.

Пада.

Додуше, стигао сам само до 19-те странице. Срећом читао сам књигу још пар пута пре овога.

И на та брда сам се већ попео, раније.

Има ликова около. Правих ликова, изворних. Да се поновим: нушићевских.

Има и много деце која на нас преносе позитивну енергију (ма шта то било) и своју безазленост. Своју невиност злоћудности.

Мораћемо да ходамо и по лошем времену. Да нам не пропадну планови. Планови, којих, руку на срце, нисмо ни имали. Ал’ нешто мора да се каже и напише – па је најбоље зборити о ппановима и како су пропали.

Прохладно је напољу.

Прохладно је и у соби.

Једино под ћебетом није прохладно.

Нешто ме фиска под плећку. Можда је “то“ на време.

Деца, или: плачу; или: купују сувенире. Сувенири су углавном и увек непотребни.

*

04. мај, Сокобања

Јеби га.

Хладно.

Ипак, плућа се надимају, као да им није јасно шта се ово дешава.

*

05. мај, Сокобања

“Игра ко мечка испред мотке“ – каже успут.

Каже да је свашта кроз живот прош’о. Седам држава и сваки град у СФРЈ. Говори шес’ језика, додуше, од сваког тек по две-три речи. Али он сматра да је то сасвим довољно да би себе сматрао полиглотом.

Јуче отишли до Озрена и Рипаљке.

Каже да је у војске био санитет. А, волео је ауто јединицу.

Хладно је али смо добили грејалицу. Хладно је али је са грејалицом топло. “Манчестер“ победио “Шалке“ у тако загрејаној соби.

Форсајти напредују споро – али, напредују. Старио Џолион је био у опери.

Приватио се за багрем кад га је протерало и ако је волео ауто јединицу. Каже, после приватавања: “Ја кад свирам, моја армолика прича“.

Једемо редно. Све што нам дају држимо за добро и укусно.

Много деце около улепшава нам сваки дан. Лепо је гледати туђу децу: не мораш бринути о њима. Лепо је гледати и своје дете: ужелели смо се.

Продужени еспресо: сваки дан.

Понека дуњевача са киселом водом. Конобар ме убеђује да не узмем дуњевачу. И да ми се више исплати да узмем литар киселе воде – него малу флашицу. Или је Пироћанац, или: не знам?!

Тражи репете и ако је волео ауто јединицу а отишао у санитете.

После јебања нема кајања (и ако си волео ауто јединицу) – лоше је кад се покајеш још у самом току истог.

*

06. мај, Ђурђевдан, Сокобања

Сунце је слободно од облака. Ведар дан. Ведро али прохладно – строго али правично. Чекали смо то: а, сада и нисмо сигурни шта бисмо са тиме. Сви као говоримо: “Најзад лепо време“ – а онда се већина врати у своје собе и тамо гледа у телевизоре.

Деца играју “између две ватре“.

Тражили смо вампира у једној воденици али га нисмо нашли. Ово је источна Србија мог’о би ту да се нађе.

Људских особина и карактера на све стране, жали Боже за једним добрим писцем.

Има и чистог ваздуха – за то није потребан писар.

Са лепим временом Фoрсајти су бачени у други план. Можда, и у: трећи. Форсајти су погодни за тмурно и магловито време.

Људи осећају потребу да причају о себи и да се покажу у што бољем светлу. Можда их околина не разуме, можда су они баш такви каквим желе да се прикажу. Није то за замерити ако су људи добри.

*

07. мај, Сокобања, субота, осми дан

Неки су незадовољни саставом и структуром околине. Матори јарчеви би хтели да је около више младих и лепих жена. А времешне уседелице су сањале о томе да ће их завести какав тридесетогодишњи мафијаш. И све то у бањи. Једино су конобари и конобарице ту и тамо по стандардима неостварених снова.

Поприлично сам смалаксао: сустиже ме бесомучно “освајање“ врхова од претходних дана. Зато сам се данас понашао “рекреаторски“. Лака шетња и још лакша конверзација.

Планирамо да ових вечери одемо негде у живот.

Мноштво, мноштво деце.

Мноштво, мноштво зеленила.

Мноштво, мноштво ваздушног струјања.

Около. Около. Около.

Гледам са терасе, са поткровља под косином, у даљини штрчи Ртањ. Доле, свега стотину метара испод: тече Моравица. Иза је Соко град: не видим га са терасе. Са леве стране се тек назире Озрен. Све је ту. И ја сам ту. Још пар дана.

Голсворди, пак, говори о породичном духу.

А, ми би да вечерас негде изађемо. У град. У живот. Како изаћи “у град“ кад се налазиш у паланци?! Је ли уопште паланка, пре свега, стање духа?! Јесте – али оног породичног о коме је хтео Голсворди а о којем је наставио Пекић.

Симпатични су неки људи овде: покушавају (ипак) да конверзацију дигну на већи ниво. После не слушају саговорника: то ми већ никада није било симпатично.

*

08. мај, Сокобања

Опет се натмурило и сипи некаква (таква) јесења киша. Сипи – ич сушу не јебава.

Сипи нека киша – мамицу јој њену.

Синоћ смо хтели да изађемо?!? У ниједној сокобањској кафани није било гостију: нити једног. За неке, чак, нисмо били сигурни имају ли уопште персонала.

Недеља је. Природа и треба да буде пуста од разузданих људских навика. Природа треба да се дадне људима у јаким бојама и простим друштвеним формама.

Форсајти: стоје. Њихов највећи непријатељ јесте телевизор преко пута кревета и даљински управљач у мојој руци (један је то непријатељ само из два дела).

Треба полако да почнемо да се поздрављамо. Ваљда ћемо наћи некога за то, иначе ће испасти да нигде нисмо били.

Но, киша се и даље “мислила“. Кретала је и стајала – и, тако неколико пута (без вађења).

*

09. мај, Сокобања

Сутра се враћамо. А, тек што смо се привикли на целодневно глуварење са редовним оброцима између.

Сустиже нас одмор.

*

10. мај, Сокобања-Лазаревац

Да, вратили смо се ми “светски путници“. Јутром, у сабајле, кренули смо, и уз мала лутања стигли кући.

Било је тако лепо-просто да нема потребе сређивати устиске и анализирати доживљаје.

(Мирно је у Сокобањи било: ваљда је зато Стеван Сремац одлучио да тамо оконча живот).

*

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.