0

Сињајевина

аутор: Мирко Ђурић датум: 09/06/2011 у: Архива |

21. 22. 23.VI.2002.  

Било је то у време када су дигитални фото апарати код нас били реткост па овај текст неће бити обогаћен фотографијама. Не мари. Нити је Сињајевина због тога мање величанствена нити ћемо је ми заборавити.

А почело је, као свака права авантура, потпуно наивно. На Очаги сам срео  Јоцу. Каже да је на Лиму упознао екипу из Мојковца и да смо позвани на меморијал „Душан Булатовић-Џамбас“ на Сињајевину. „Ко иде?“- питам заинтересовано. Гледа  кроз мене зачуђено: „Ти и Гоца, ко би други!“. Е, сад, ко не познаје Јоцу постављао би додатна питања, али сам ја одавно провалио да кад он нешто предлаже – треба пристати одмах. На тај начин успешно избегавам упорне интервенције, вешто пласиране аргументе и софистицирана објашњења по којима је познат.

 

Слика преузета са стране сајта:

http://www.tomica-planinom.com/html/akcije/sinjajevina1.htm

21. VI.  

И тако смо се нас двоје, такорећи високогорски опремљени око 22h са картама до Мојковца нашли на железничкој станици. Са малим закашњењем стигао је и воз, а онда је, мада се зна да је о њој изречено и написано много ружних речи, наша железница  на линији Београд-Бар превазишла себе. Укратко, стајали смо од Лазаревца до Мојковца сабијени поред јединог откључаног тоалета у крцатом возу. После оваквог путовања  човек просто завиди путницима који се у Индији и окружењу возе по крововима или у пртљажницима, или стотинама километара висе са воза или аутобуса.

22. VI.

У цик зоре одморни и чили бодро марширамо још неки километар oд станице у Мојковцу до логора у Подбишћу. Овде нас сачекују  расположени домаћини са окрепљујућом кафом и пратећом  лозом. Ту почиње уживање.

Од Подбишћа образујемо колону, па се поред девичанске  Штитарице пењемо на Сињајевину. Ова планина обично се описује као непрегледна висораван позната као каменит, претежно безводан и пашњацима богат крај, али је то, добар вам стојим,  крајње површан опис. На Сињајевини има неколико врхова виших од 2000 м.н.в. (Бабин Зуб, Јабланов Врх, Бабин врх, Пећарац…), алпских пејзажа, шума, извора, језера (Забојско, Зминичко), на југу је знаменити кањон Мртвице, а северном страном планине вијуга Тара. Окружена је моћним суседима: Дурмитором, Капом Морачком,  Бјеласицом… Највећа је планина по површини у Црној Гори, а у Подбишћу смо чули прилично компетентне али супротстављене теорије о томе да је Капа Морачка заправо саставни део Сињајевине, односно да Сињајевина у ствари припада Морачким планинама.

У касно поподне стижемо у логор поред цркве Ружице. Скромна али прелепа грађевина као да је израсла из суровог крајолика. Недалеко од цркве налази се катун и у непосредној близини издашан извор. Организатори нас упућују на згодно место за постављање шатора и позивају на вечеру. После вечере следи дружење и активности по слободном избору. Гоца рано одлази на спавање, а пошто ја ионако спавам напољу до касно у ноћ слушам приче домаћина. Посебно сам импресиониран што су овде у катуну пре десетак дана вукови имали пир. Заклали су два пса, неколико оваца и ждребе. Посматрајући огорченог домаћина безуспешно преиспитујем свој навијачки став према вуковима. Нисам сигуран да би тако било да сам на његовом месту.

 

23.VI.  

Од раног јутра сунце немилосрдно пече. На висини од oко 1700 м.н.в. то представља озбиљан проблем. Упозорење да до Забојског језера нема других извора, а богами ни хлада, схватамо озбиљно, па пунимо све расположиве флаше и чутуре водом. Око осам полазимо према Забојском језеру. Пут нас води по за Сињајевину типичним пределима, с тим да камењара у овом делу има знатно више  него пашњака. Монотонију разбијају сложна песма бројне омладине, поетска инспирација појединаца и безбројни питоми скакавци. Питоми, наглашавам, због навике да скачу по људима, а и крајње су опуштени када вам се нађу у руци. После исцрпљујућег пешачења по готово равном, каменитом терену изненада наилазимо на бујну ливаду, а затим улазимо у шуму и почињемо да се спуштамо.  Након отприлике пола сата угледали смо награду – Забојско језеро. Смарагдна боја воде одаје право горско око скривено међу четинарима. Детаљнији опис остављам некој поетској души, а ја после мало натезања са Ранком („Немој, молим те, врући сте,  доље је ко лед, а ко ће ако ти уђеш ове ђаволе обуздати!“) скачем у воду. Не кажем да је то било много паметно, али је сав умор нестао као (шта као!) водом однесен. Поред самог језера је извор сталне температуре 5о С и ту прилику не пропуштамо да се напијемо и заменимо прегрејану воду коју смо јутрос наточили код Ружице. А каква је врућина била срећан је онај ко је и ту прегрејану имао до језера.

Тешка срца напуштамо овај мали рај и шумском стазом силазимо у Горњу Добриловину. На нашу срећу организатори су из безбедносних разлога одустали од пешачења асфалтом  до мотела „Равњак“ и послали аутобус. Возимо се до Галевог Крша и споменика Душану Булатовићу Џамбасу, где се заустављамо да одамо почаст овом заљубљенику у планинарење, скијање, рафтинг и, по причи његових другова, све што живот чини узбудљивим. На споменику пише:  „Умири се велики немиру“.

После ручка у „Равњаку“ одлазимо у Мојковац где се растајемо од домаћина и осталих учесника меморијала и са стрепњом чекамо воз. Време скраћујемо ћаскањем са планинарима из Краљева, њиховом симпатичном другарицом из Крушевца, пивом и купањем у Тари.

Ако је наше путовање до Мојковца био кошмар, повратак је био само ружан сан. У овом случају, међутим, није крива железница него фактор сапутници, али то је тема за неку другу причу. У сваком случају, утиске које носимо са Сињајевине ништа није могло покварити.

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.