РТАЊ – ДЕВИЦА – ОЗРЕН

аутор: Мирко Ђурић датум: 07/10/2013 у: Извештаји |

 

Премда није импозантне висине, нити за пењање нарочито захтевна планина, Ртањ је нешто посебно. Можда је тако због горостасне пирамиде Шиљак, који је и највиши врх, можда због тога што је овде изведена прва организована планинарска акција у Србији, а можда због бројних митова и легенди везаних за Ртањ и околину.Узимајући у обзир ове несумњиво јаке разлоге одлучили смо се за поход Ртњу. А кад смо већ ту ред би био да скокнемо до Девице и у повратку закачимо мало Озрена.

 

Групу чини 16 планинара. Вођа акције је Слађа. У Соко Бањи нас чека Младен, члан ПД „Оштра Чука“, који ће нам бити водич. И то изврстан, показало се. Путује се са Франкијем. То гарантује сигурно и забавно путовање.По доласку у Соко Бању упознајемо се са Младеном. Не часећи, развија карту и излаже детаљан план акције. А план је следећи: први дан пењемо Шиљак са јужне стране, затим прелазимо читав гребен Ртња и силазимо на јужну са западне стране. Други дан се иде на Девицу, где се пење Оштра Чука, а у повратку обронцима Озрена силазимо у Калиновицу. Тамо завршавамо службени део акције и дружење настављамо  у етно ресторану. Закључујемо да је план по нашој мери и одлазимо на спавање.

 

Дисциплиновно полазимо у 7h, не обазирући се на тмурно време. Франки нас вози до подножја Ртња одакле праћени ситном кишом крећемо на успон. Киша убрзо престаје а замењује је густа магла. Кроз маглу стижемо до врха и ту почиње чаролија. Све се одиграва муњевито: ношени ветром облаци отварају и затварају видике, час са једне, час са друге стране, сунце се појављује и нестаје…  Kао опчињени посматрамо спектакл.Након више од сат времена напуштамо Шиљак и хватамо се гребена. Време је и даље шарено, с тим што је све више сунца. Пењемо се и спуштамо безброј пута преко каменитог терена. На једном месту Младен предлаже да се мало спустимо и крећемо травнатом косом. Сви се пењемо према камењу.

Силажење траје поприлично, а с обзиром на стрмину и високу траву није, богами, ни лако.

 

Код возила нас сачекује Франки, разочаран што се нисмо организовали да нам спреми ручак. Он, иначе, одлично кува, па, ем би тако испунио време, ем би јели првокласну храну. Сад сви жалимо, али, шта је, ту је. Bадимо конзерве и слатише и једемо их замишљајући роштиљ, гулаш, паприкаш…У Мужевцу свраћамо до продавнице, где Неша звани Кораћ ангажује локалну музичку звезду. Ствар се спонтано развија у журку којој се прикључују поједини мештани. Кад су почела да се окупљају деца, Слађа одговорно објављује фајронт.

 .
 

Вече проводимо у ресторану „Чикаго“.  Детаљи са ове вечери уредно су забележени фотоапаратима, а ја ћу додати да су нам свирали пензионисани планинари. Мора се признати, одлично!Ујутру пешице излазимо из Соко Бање и форсирамо Девицу. Претходни дан, а нарочито ноћ, нису оставили значајније последице, па убрзо стижемо до видиковца са кога пуца предиван поглед на Соко Бању и древни Соко Град.

Пут нас даље води кроз густу шуму, беспрекорно обележеном стазом. Одајемо Младену и његовом друштву признање, које он скромно прима. Каже, труде се да поштују и искористе оно што имају.

После неколико сати хода угледали смо Оштру Чуку. То је камени врх висине 1061 м.н.в. карактеристичног изгледа. Иако није највиши врх Девице, омиљен је међу планинарима овог краја, а Бањани су по њему назвали планинарско друштво.

 

На самом врху чекају нас метални крст и јарбол на који смо окачили заставе. Али, чекају нас и некакви летећи мрави због којих смо скратили боравак на врху. Домаћини кажу да их раније није било. Како год, права су напаст.Силазимо, или боље речено бежимо, и из подножја се дивимо Оштрој Чуки. Проналазимо да један детаљ личи на праву уметничку скулптуру. Славку подсећа на псећу главу због обешених ушију, Славка на бисту Лењина због истурене браде. Остали имају мање конкретне асоцијације.

Прелазак на Озрен не би ни приметили да нам Младен није скренуо пажњу. Још је додао да смо имали ретку прилику да за два дана обиђемо два планинска система: Карпатски (Ртањ) и Балкански (Девица и Озрен), између којих се простире Сокобањска котлина.

 

У Калиновици се освежавамо у етно ресторану, сликамо,  забављамо са магаретом и понијем и чекамо Франкија и Дарка. Касне. Све им је опроштено када нам саопштавају разлог: имали су техничке проблеме са једном дуњом!  Она се, по природи ствари, онако округласта   безобразно котрљала по возилу, а они су забринуто осматрали који ће точак да отпадне.На растанку са домаћинима уговорамо нову посету Соко Бањи, без унапред утврђеног датума и плана. Нека буде изненађење.

 Аутор фотографија:  Радован Чакардић
Share

Comments Closed

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.