0

Пут у тежиште Србије

аутор: Милорад Шакић датум: 24/05/2011 у: Извештаји |

 

Ни радни дан, ни петак 13 нису били препрека окупљању фанова конзумената чистог планинског ваздуха, на платоу код нове спортске хале у  Лазаревцу. Предузимљиви директор ОШ „Дуле Караклајић“ са бритким сарадницима покреће акцију из циклуса „Упознај Србију“. Окупило се доста ученика спремних да асфалт градских улица трампе за амбијент планинских висова, непоновљивих панорамских видокруга, жамора водотокова који се стрмоглављују пребирајући по камену, мирисних планинских ливада и уникатних концерата непознатих уметника из крошања дрвећа које висином небо пара. Овакав бестселер подржали су и чланови ПД Вис: Блажа, Аки, Славка, Петровић, Пауна, Шакић и Слађа. Пошто је код нас „нормално“ да неко касни ми нисмо кренули по тајмингу али млад возач ми улива поверење да се све може надоместити па и време. Весели амбијент прошаран путном грозницом додатно оплемењује „само такав“ почетак дана. Отискујемо се низ улице још уснуле вароши, тог петка 13. у месецу мају 2011. године.

Дечица још бирају места где ко жели седети, када се заустављамо у месту Дудовица да повеземо мале другаре који улазе пуни ентузијазма и велике жеље да постану чланови експедиције на Борачки крш и Гоч. Сређују се фришки утисци па  ентеријер личи на кошницу малих радилица чији елан је несагледив. Ову групу предводи наставник Дејан са којим сам имао част да се касније поближе упознам.Ниска километара се увећава, па док пловимо валовитом питомом Шумадијом, нисмо ни осетили пристајање у луку места Борач иначе тежиште Србије. Вез нам је на доку соцреалистичког дома културе чију терасу корисатимо за окрепљење пићем из локалног бифеа. Ходајући по невеликом затрављеном дворишту поглед нам се покреће ка  каменитим врховима, прецизније шиљцима који ту горе изнад нас даноноћно мотре на прошлост, садашњост и будућност Гружанске котлине.
У хладовини терасе упознајемо се да господином Дулетом који ће нас упознати са овом јединственом раритетном појавом – Борачким кршом. Ехо његових речи одаје човека који познаје чињенице до танчина, па се радујемо његовим саучествовањем док будемо корачали стазама и богазима ка врху ове природне скулптуре.
На путу на пиједестал Борачког крша испречила нам се црква арханђела Гаврила конспиративно уденута у времешни липик. Здање невелико али са великим памћењем лица и догађаја, подизано, рушено, спаљивано па ницало као Феникс. На велелепан начин нам је презентовао наш домаћин кога смо заиста са знатижељом слушали. Гледајући фреско сликарство веома оштећено третманом најразличитијих освајача српских територија могао сам само у траговима замислити ту острашћеност и жељу за уништавањем свега што вас подсећа на противника побеђеног на бојном пољу. Дубоки  резови по лицима и очима светаца осликаних су ране незалечиве на телу народа који није успео да се одбрани јер је мали. Сликарство олтара и дуборези унутрашњости и улазних врата истичу истрајност у филигранској техници уметника често непознатих.  

Хладовину црквене порте оивичене липама које пркосе стенама напуштамо идући ка раритетној липи старој око 280 година чији је обим дебла 5,6м. Делује импозантно међу дивовима око себе.После освежења са чесме у дну порте настављамо успон пролазећи поред гробља чији стећци имају посебност у облику те га је држава  законом заштитила. Затрављеношћу простор не одаје утисак да се о њему неко брине.
Пут нас води у висину па се са места где врзина допушта пружа интересантан поглед на село. Како се подневни сати примичу на менију наших часовника, постаје све топлије. Велика влага се осећа у сенком дрвећа обавијеним местима. Када нам се пут претвара у уску стазу домаћин преузима чело колоне јасно нас упозоравајући да ред не реметимо нити кидамо колону јер пролазимо кроз територијално царство поскока који у току парења може бити незгодно насртљив. Терен се пење још стрмије а стаза води кроз тунел од растиња које слабо пропушта светлост. На сваком успутном локалитету застајемо да саслушамо слово домаћина који покушава и успева да нам оживи давна збивања и догађаје. Застајемо на једном видиковцу где нам се поглед стапа са шумом обраслим дивовима  док се башкаре на подневном сунцу.
Терен постаје све стрмији па се превентиве ради иде спорије али безбедно док се не испречи мала зараван величине девојачке собе са чијих обода се панорама расипа по гружанском језеру, Гледићким планинама,…у недоглед.Док стојим изнад амбиса чиним благи наклон природи за сав труд миленијумима чињен да ми приушти ову камену симфонију.Овде високо под облацима са платоа који подсећа на орлово гнездо сређујем утиске који навиру сваким покретом ока у бескрај шумадијске красоте. Док упијам овај смарагд шума и поља обузима ме љутња ради немара  на сваком кораку видљивог у нашем односу према природи богом даној. Шта је то толико деструктивно у људима да сеју отпад и чине зло природи, просипајући ђубре поред путева, шумских стаза и поготово речних корита.
Скоро опијен бојим се сна на овим врлетима јер треба учинити напор при силаску који је често захтевнији. Посматрам лица која пробају да задрже део виђеног за трајну успомену.Дигиталци су неуморни у бележењу успомена. Блажа показује место где је имао блиски сусрет са поскоком у претходној визити Борачког крша. Караван се покреће у спуст а тројка одважних креће пут крста. Давке, „Жандарм“ и Слађа обилазе локацију која са земље изазива. Напуштају нас.
Од Блаже примам обавезу да држим крај колоне у спусту и мотрим на дисциплину. Деца слушају нас старије и поход пролази без акцидената. Пут се вијугаво ломи ка речној долини коју красе складно обрађене баште.Заобилазимо масив као да га опкољавамо. Са дна долине поново евоцирамо успомене на места на којима смо малочас стајали. Питам се како те камене фигуре уопште стоје и упркос раду ерозије стамено пркосе времену. Праву драж посматрању даје сазнање да се ту по тим шиљцима и око њих малочас бдило. Круг се затвара на тераси „Дома културе“ где се опраштамо од нашег елоквентног домачина Дулета. До неког новог сусрета. Па ипак домаћин части водећи нас на ходочашће у амбијент сеоског дворишта где се снимала култна ТВ серија „Мој рођак са села“.
Корачамо ка локалитету на брду изнад Борача ка авлији и кућишту „пуковника Вранића“. Каменом послаганим у ограду, опточено двориште са дрвеном кућом у којој пуковник проводи пензионерске дане по повратку у завичај враћа нас у збивања непосредно после „Милосрдног анђела“. Вајати, помоћне зграде, чесма на којој  се пуковник умивао као и ливада коју коси са гуштом су изванредно сачувани и остављају могућност снимања наставка омиљене нам серије. Савршену слику са пар пикантерија из периода снимања серије само је употпунио нас увиђавни домаћин. Сликање за успомену пред улазом у двориште под сватовским венцем и стисак руке у знак захвалности са Дулетом па испловљавамо пут Гоча.
Пут нас води кроз бонацу шумадијских брежуљака у чијој позадини гледићки висови делују као невреме, пут Краљева. У градском амбијенту чинимо одмор поред фонтане чији нас дах запљускује свежином у врелом поподневу. Деца обилато користе презентацију кока-коле на градском тргу да утоле жеђ а ја се обрачунавам са „Књаз Милошем“ док посматрам раритетну изложбу дресина некад хита на пругама. У градској вреви на тренутак губимо наставника Рајка који јурећи батерије запада у тешкоће оријентације по граду. Нестали се идентификује па пут ка Гочу остаје последњи задатак дана. Пролазимо насеље Рибница па се путем који има девојачке облине устремљујемо ка Добрим водама где смо намерни заноћити. Зујање у ушима оцртава подебелу количину метара над морем на нашем конту. Нестрпљиве очи школараца упиру поглед не би ли иза кривине угледали планинарски дом. Серпентине се нижу у ђусу са долинама водотокова који кристално чисту текућину односе некуд доле на рандеву са, овога пута мутним,  Ибром.
Коначно се указа плато у чијем крају провирује смучарски дом. На изласку нас дочепа оштри планински ваздух колико да нас подсети да смо на око 950 мнв. Давке нас распоређује по одајама јако симпатичног објекта са недостатком грејања. Добро расположени окупљамо се на вечери где се већ праве комбинације како провести ноћ пред нама. Школарци се увелико размећу играма са лоптом на теренима визави дома. Ја са Блажом и Дејаном крећем у променадни обилазак на коме нам се прикључују Слађа и Давке. Разговарали смо нашироко и Дејан ми се веома допао као честита душа. Деки не може се против ветрењача ићи грудима већ мораш „неверне Томе“ убедити да си бољи од њих методологијом „Новак Ђоковић“покушавам бити од помоћи.
Дружење у прохладној пролетној ноћи залили смо „са пићенце“  у пирамиди где умало не заслужих да се једна улица назове мојим именом. Идући превидех сенку у којој се налазила рупа коју сам на срећу слабо оверио.Зов ноћи нас не мимоилази па свијамо гнездо у дому.
Јутро разгрће измаглицу и по бисерној роси наступа размичући крошње јела и букава све нам говорећи да је нови дан, и то какав, ту пред нама. Док се препуштам рапсодији боја и мириса заваљен на тераси прилази ми господин који ме подсећа на нашег данашњег водича. Трстеничанин Шугер саслушава наше жеље, одобрава их па караван погонимо пут Гочких стаза ка видиковцу са кога нам је обећан поглед за причу. Не форсирамо темпо по стази која је, из књига, па пловимо час дебелом хладовином час осунчаним пасарелама праћени циком воде Сокоље која се котрља по поточним стазама уз музичку пратњу скривених музичара из крошњи које надиру са свих страна. Бајковити крајолик нас је окружио а мирис четинара опија док поређани у колону таласамо по перивојима устремљени ка циљу познатом, засад, само Шугеру. Простор се отвара па погледом пребирамо по Врњачкој Бањи и Морави као и врховима који се гурају да би нам се показали. Љуктен, Жељин, Столови, Голија и дубоко у позадини Копаоник, маме лепотом и грациозношћу да се са њима дружимо. Ко зна ?
Сунце које се баш труди да одагна фригидност јутра укотвило са у зениту па се грашке зноја друже са нама док корачамо травнатим тепихом са апликацијама маслачка. Деца се размилеше пуни играчког жара док ми старији на Шугеровом плацу тестирамо шљивовицу „ожењену“ црним напитком заваљени у лигенштулима. Време брзо пролази чак и пребрзо па се надреалистичке сцене морају трампити за повратак назад. Путања повратка  се арчи јер нас мирис куваног пасуља магнетно привлачи. Опет шумске стазе где се провлачимо поред дивова у небо уроњених, воде нас некуд доле несвесне колико смо малочас били високо.Мали стомаци су потрошени па се нижу питања „Колико има још ?“ и „Кад стижемо?“. Деца са смешком прихватају да има још само две кривине – лева и десна.
Пролазимо поред скулптуре две загрљене сестре, букве и јеле, коју може да издеље само природа.Скијашка стаза пред нама указује да смо само за добар спуст удаљени од дома и клопе. Стампедо креће. Пасуљу се лоше пише. Умор и жеља за јелом чине пасуљ без примедби. Камерна атмосфера где мува вози фијакер надвила се над столове планинара. Једино неки терцирају кашикама пребирајући по тањирима.Све има свој крај па и овај излет у природне благодети па се опраштамо са планином која нам се отворила са својим чарима. Ја сам чини ми се постао заљубљеник. Вероватно не и једини. Враћамо се пуни утисака јер Букуља је током следећег викенда.
Лазаревац 17.05.2011.год. 

Заљубљеник Гоча

Милорад Шакић   ПД Вис

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.