0

Пут ка крову Балкана

аутор: Милорад Шакић датум: 19/11/2011 у: Извештаји |

 

„Заједно смо јачи“ одјекује долином Колубаре из грла неуморних ентузијаста ,чланова планинарских друштава „Вис“ из Лазаревца и „Ћира“ из Лајковца док као мравље јединке граде финансијску конструкцију која би их трансферисала у срце Балкана, на кров Балкана.Док се октопод економске кризе својим пипцима пенетрира у све поре друштва скромни прохтеви заљубљеника у добре видике и дружење, му измичу намерни да за други викенд паклено топлог септембра 2011. године, скокну до нашег источног комшије Бугарске у потрази за изазовима званим Мусала, Маљевица, Витоша и …

 

Врло агилни председник ПСД „Ћира“ се баца у ватру организовања акције која је добила респектабилан одјек и ствар престижа. Пошто се екипа комплетирала и почела са припремама за пут дани су почели да лете до те вечери 8.септембра када смо се почели окупљати „на рампи“ како би скупа са Ћириним колегама попунили утробу пријатно расхлађеног минибуса за чијим кокпитом је био  шапчанин Мијат знанац са Цера из ПСД „Цер“.Нема потребе за упознавањем јер Борко и екипа Влада, Милета, Рајко, Божа, Марина,Бане, Бобан и возач Мијат већ се знају са Нешом, Мицом, Иваном, Наташом, Славком и Шакићем писцем ових редака.Ако се дан по јутру познаје, пут ће бити берићетан. После речи поздрава и лепих жеља док Мијат усмерава возило ка одредишту секретар „Ћире“ Влада све учеснике части укусно креираним мајицама  као успоменом на ово путешествије. Мајице су по бројевима тако да се нико не осећа стешњеним. Хвала „Ћири“ на идеји.

Уопште око организације заиста се предано радило и достигла је ниво којим се могу поносити и бити за углед. План путовања је незнатно измењен све да би добио на ефектности о чему су све обавестили и добили подршку. У јеку кризе планским радом на уштеди сваког динара организатор је извршио повраћај прекомерно уплаћених средстава па се атмосфера додатно олабавила, док прохладна ноћ прави шпалир мрака који сечемо јездећи пут Крагујевца.Сазнајемо да Дарко није са нама због смртног случаја у породици па ће Милета покушати да га квалитетно замени што ће овај ветеран, сигуран сам, успети.Умирила се Шумадија, уморни сељани почивају жељни одмора за надолазеће сутра а ми се уливамо у ауто-пут који нам појачава комфор у вожњи и већу пролазност. Ипак ноге трну јер се боље сналазимо по врлетима па правимо предах у ресторану крајпуташу који сав одише на чари италијанских специјалитета. Апсолвирам сладолед са десетком за десетку. Расхлађени и размрдани поређани поред прозора настављамо са колекционарством километара па заобилазимо светлом окупани Ниш, грабећи ка Пироту где би требало да нам се присаједини водич зајечарац Жикић.
 

Петку је истекла важност а субота на свом дебију удовољава поветарцем нашем сензибилитету док успостављамо органолептички контакт са водичем на бензинској пумпи где око нас леже разбацани Турци и ини покушавајући да се одморе од Петка и спреме за суботу.Асортиман им је растресит па босе ноге вире кроз прозоре „мечки“, леже у врећама у каналима и по тротоару а зелене површине су спавачки луксуз.Мирис зоре осећамо док са пасошима обављамо формалности са пограничним органима. Мало постројавање код „братка“ нас буди из дремежа и ето ти нас у земљи европске уније. Солидан пут усмерава нас ка Софији док нас са леве стране зраци сунца опомињу на скори нови дан. Бугарска престоница се стидљиво показује док се пењемо на узвисину хитајући ка Витоши планинском врху који је надкрилио град са својих  2290 мнв. Брекће минибус хладовином окићеним кривинама жалећи  се на успон који дуго траје. Планинарски  дом Алеко окупан сунчаним јутром прихвати нас на паркинг где нас сачека оштар планински ваздух опомињући нас да смо на 1810мнв. Пицанимо се док су нам погледи упрти ка врху који се кочопери као пролазна тачка ка врху Витоше.

Успон је солидан, серпентине се развлаче, терасе смењују камене громаде испод којих чокори вода. Јутро је одмакло, дан је сунчан, видик пуца, панораме се умножавају па сваки тренутак користимо да виђену лепоту овековечимо дигиталцима. Како добијамо на висини травнате заравни прелазе у галерије камена и громада, насумце постројених који несебично излажу резбарије времена разбацане по њиховим облинама.Прелазимо симпатичне водотокове који воду из недара планине носе доле некуда. Ветар постаје све заморнији док му служимо као једра. Метео станица одаје тачку са које се небо дохвата. Сам врх је гомила громада од камена наслоњених по природном алгоритму тешко докучивом, врло глатких због вишемиленијумског дејства природе, по којима се пузамо шибани олујним ветром. Драго ми је да сам ту са обореним рекордом попете висине на 2290м са 59 год. живота и 15 месеци стажа у „Вис“-у.
Фатаморгана нас опчињава па стичемо утисак да се камење  помера под налетима ветра што би било погубно. Сликам окамењену руку која прсте стреми ка небу. Негостољубиви ветар скраћује очаравајуће погледе ка  перспективама  које маме па се дигиталцци консултују  око успомене и  дугог  сећања на ипак пријатне тренутке софијске пазитељке Витоше. Охрабрени виђеним нисмо  спремни  да  се  спустимо  педантно али  проналазимо  стазе и богазе ка  луци  дома Алеко.Оверавамо успон печатима   па  после  предаха настављамо пут  ка  Софији где  би  требало  да  шопингујемо опрему за планинарство.Велика врелина чини  град учмалим, мирним. Видим велики број савремених здања чије фасаде љубоморно се скривају у бљеску одсјаја поподневног сунца али крај солидних путних праваца којима јездимо шћућурене дремају остатак живота уџерице и бивше фабрике које се не снађоше на ветрометини транзиције и приватизације.
 

Проналазимо радњу где се могу, ми мислимо, по повољним ценама пронаћи потребштине са планинарска крстарења. Има тога у изобиљу али цене нису баш минималистичке. Купујемо сходно количини еура коју поседујемо. Душа ме боли за панталонама које пробам али за све јесу  само за верање нису. Морам на третман скидања килограма али који од 129 да скинем кад ми је сваки мио и драг. Настају погађања и тврђење пазара.Славка ће да проговори по бугарски да остане пар сати у радњи. Ко је шта хтео, видео и могао да купи, купио је? Док се враћамо ка превозу улицама Софије шири се мирис глади која из нас одише, па се пребацујемо до трга код цркве Александра Невског. Почиње потера за клопом по улицама и трговима бугарске престонице добро попуњене полицијом које има у изобиљу. Мало сам необријан али не попдсећам на неког од чланова Ал Каиде али ме брине Милета који је са нама у друштву онако сунцем опаљем и брадат. Одметници Мица, Славка,Милета, Наташа, Ивана, Неша и ја се скрашавамо у хладовини у близини мађарског културног центра и тестирамо бугарски стил спремања ћевапа.

 

Дали смо ми гладни или се Бугари извештили у готовљењу тек ћевапи нестају у тој борби и делују изгубљено. Каменица, домаће пиво, их прекрива велом задовољства које враћа осмех на наша лица али се мора назад јер је водич неумољив у поштовању тајминга. Док се враћамо дивимо се здањима Универзитета, Библиотеке, споменика Цару ослободитељу као и цркви Александра Невског  којој се приближавамо. Имам толико времена да је посетим па са Нешом обилазимо њен ентеријер дивећи се монументалности здања и лепоти украса.Палимо свеће за срећу живих и захвалност мртвима. Пут настављамо преко Самокова према Боровецу и даље према дому на Маљевици. Рецидиви вишемесечне суше кваре утиске о овој лепој земљи па једино поглед у масив Родопа који својом висином пара небо подсећа нас на напоре које морамо приложити на олтар успеха ако желимо да стопом крочимо на кров Балкана Мусалу и апсолвирамо њена 2925 мнв. Сунце плива ка западу показујући  скори крај овом дану а ми ступамо у Боровец поред жичаре која би сутра требала да нам олакша пут на Јастребец.

 

Седамо на терасу механе „Златно пиле“ која има савршен поглед на хотелски комплекс у Боровецу где сређујему утиске дана који иде у пензију дегустирајући пиво Аријана и Каменица и разноразне комбинације сладоледа. Конобар нас шармом осваја а и њему је пријатно док нас служи увијајући се око наших лепих женских примерака. Свему дође крај па и дружењу са Ванчом па сређујемо „сметку“ и сумраком одосмо под Маљовицу. Пролазећи кроз Говедарце помислисмо на трен да је Мијат уљего у Индију јер се говеда шетају улицама као свете животиње.Вешто их избегава и ступа на паркинг центра за обуку планинара подно Маљовице која нас посматра са знатижељом са својих 2720 мнв. Исељавамо се из минибуса и усељавамо у врло чисте и уљудне собе где ћемо кроз три спавања покушати да се одморимо од небеских висина којима смо намерни да се поклонимо. Према афинитетима се распоређујемо по собама, спремамо вечере и тонемо у сан. Док се дошаптавам са сном мисли се возе по мојој глави и са задовољством констатујем да је ПСД „Ћира“ погодио у мету организацијом Рила 2011 и  начином на који то чини. Све похвале организаторима.

У Лазаревцу 15.септембра  2011.год.

Учесник путовања Рила 2011

Шакић Милорад  из ПД „Вис“

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2020 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.