1

Први пут као планинар

аутор: Милорад Шакић датум: 11/03/2011 у: Извештаји |

Крај је месеца маја 2010. Време какво се пожелети не може.

Мала група ентузијаста окупља се да би својим присуством показала Јужном  Кучају да је ипак проходан и освојив. Међу искусним судионицима похода је и моја маленкост. Први пут ми је дата прилика да се огледам са много бољим од себе. Само увид у опремљеност показује ми, где ми је место. Од неопходно потребног, имам само довољну количину воље и жеље да успем.

 

  Упознајем се по први пут са лицима која ће ми определити, можда,судбину. Неко је Драган, неко Остоја, један је Точак, па Славка I и Славка II, Зоки се смешка, Чака је неко ко потања под силом опреме коју носи, Мица нежна плавојка осмехом обара са ногу али све се врти око Дафкета који је шеф параде барем ми се тако чини. Био сам у праву.
Прокопан град нас кочи у избору правог пута  али возач је неумољив па грабимо пут Дрена и даље… Дајемо мало одушка себи у бившем престоном граду сада седишту Шумадијске епархије. Како се дан умара од трајања и ми се преко аутопута па кроз вијугаве путне стазе примичемо нашем месту-одредишту Грза. Пролазимо поред горских очију и са десне стране пристајемо. Планинарски дом. Протезање кракова. Истовар понетог. Договор са возачем који управо одлази. ТО ЈЕ ТО ЗНАЧИ !  
  Покушавам да са неким поклопим таласну дужину. Увек је неко вреднији за дружење од свих вредних око тебе. Не знам како али ми се Драган учинио јако приступачан, коректан и дружељубив. Можда наступ кроз Кучај то потврди или оповргне. Спушта  се ноћ хладна и густа, мало смо прошетали около па на починак. Зора је просекла наше прозоре, шара по соби, буди ме. Још да је који трен лепог сна пријало би али… Шкрипа степеница је неумољива, жагор тек расањених је попунио сваки простор у дому па ваља устајати. Славка I се бори са првом јутарњом кафом. Мирис је неумољив.
Креће се ка Валкалуцију преко малог Јаворка, Троглан бара, поред Клочанице… и даље. Први метри показују ми колика је предност права обућа, начин хода, начин одмора, врста хране коју користим и ко зна све шта још. Ноге упијају километре, одећа упија зној који ка све топлијем подневу неуморно цури и очитава умор тела које се бори, бори. Да ли је та борба довољна да се успе. Потребна је али снага је ипак пресудна. Искуство. Све ме негде после ручка, на Троглан барама, полако напушта, на једној рампа-узбрдици а стиже ме грч. Јако непријатно. Криво ми је што сам на такав начин ја постао центар збивања. Дафке ми упућује речи подршке, даје савете шта и како али снага постаје инертна. Свугде је око мене само је нема у мени.  
  Падају предлози да се чвор разреши овако, па онако али Командант експедиције ипак добро плива по мору предлога и вуче добре потезе. Бојим се да ме воља не напусти. Равнодушје је погубно. Тада из густе шуме нешто прхну па се приземљи крај мене и нареди ,,дижи ногавицу,, Лик познат али очи сољу испечене не дају ми шансу да схватим ко је та добра вила. Чаробне руке уз помоћ гела који хлади чине ме покретним. Не то није могуће, помислих, али проходавање ме убеди да сам у стварности. Дафке који је ту баца и задњу карту у ватру игре, и нуди мој ранац Драгану, који без поговора то прихвата и наставља даље са два ранца на леђима. Настављамо даље. Погледам кршног колегу како корача молим се за његово здравље, у себи, и покушавам да пратим колону. Дајем максимум али то ипак кочи групу.
Прскало је ту пред нама то чудо природе, та игра природе са малим поточићем који понирући са невелике стене разбарушује се у милионе капи које нас квасе док покушавамо да му приђемо, да попијемо гутљај воде или се освежимо. Сликамо. Сликамо. Сликамо се. Валкалуци је пред нама мора се даље. Пут се шири а цело време ту поред нас као у пратњи нам је хук Клочанице. Пут се издиже, пропиње, савија лево па десно, све смо ближе небу и .. мраку који нас почиње пратити и плашити. Одмор. Па даље. Одмор. Па настави.  
  Пред нама се појави тепих мрака и четинара поређаних као за смотру које је секао пут са чије леве стране се указаше брвнара и зграде. Лука Валкалуци утонула у први мрак али лука. Коначно коначиште, одмор… 
   

Саставио као део свог животописа, али тек после доброг починка

Шакић Милорад, један од учесника

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.