Пролећу у походе

аутор: Гордана Арсенијевић датум: 25/05/2016 у: Извештаји |

Нашу акцију, заказану за 14. мај, очекивали смо са зебњом. Јесте то акција посвећена пролећу и јесте заказана за половину маја, а у то доба године време је топло или у најгорем случају свеже, али ово пролеће једноставно није као што би пролећа требало да буду. Оно се претворило у монсунску сезону. Кише су падале данима и недељама пред нашу акцију, било је и закаснелог снега.

Као љубитељи природе и планинари, ми знамо да киша не може да поквари уживање, само може да учини доживљај занимљивијим. Уосталом, неке од анегдота које најрадије препричавамо настале су када нас је ухватио изненадни пљусак и док смо се сушили уз логорску ватру.

 
Али, наша акција је намењена школарцима, од којих многи ретко имају прилику да проведу дан у природи. Кад год организујемо акцију за школарце, желимо да све буде савршено, да би се они поново вратили природи. Некако, прижељкујемо да и природа мало сарађује са нама по том питању и да се представи у најлепшем светлу. Да буде благонаклони домаћин.

И тог јутра, као и читавог пролећа безброј пута смо погледали у небо. Очекивали смо кише, повремено. Очекивали са незадовољством и негодовањем. На крају, зато и служе метеорлози. Да нас уплаше пре него што се нешто уопште догоди.

Овако су размишљали и родитељи школске деце, очигледно, јер је ученика дошло мање него што смо желели. Међутим, на наше задовољство, било је деце свих узраста. Најмлађи учесник је трогодишњак. А било је и паса. Власници су повели и своје љубимце, који су наши стари другари и одани пратиоци на акцијама.

 
Ми смо се радовали. Понајвише јер је јутро било сунчано, а траса акције углавном кроз шумски предео. По било каквом времену, то је морала бити фантастична акција. Кренули смо, одважно, нас сто двадесет и троје, са малим закашњењем.

Сад, као што сваки Енглез зна, постоји одлична страна временских неприлика. Оне дају повода за дуге разговоре на тему која се сваког тиче. Тако је и са овим упорним кишама. Оне су нам пружиле прилику да за време пешачења разговарамо о променама климе, променама разположења, неосушеном вешу, некадашњим пролећима… Неосетно смо се нашли у шумском окружењу.

Деца су живахно разговарала. Бриге везане за некакве кише, биле су последње што им је могло пореметити планове.

Руку на срце, имали смо нешто падавина пре подне. Читавих петнаестак минута. Неки од нас су отворили кишобране, неки нису, некима су маме обукле кабанице. Онда је кишица стала. Чак и када смо у даљини видели како из облака сипа на околна брда, чак и када су нас звали да нам кажу да у близини пљушти, ми смо имали најлепше време које се може замислити.

 
Одморили смо се и освежили код ловачке куће. Ту смо се поделили на три групе. Прва је завршавала акцију повратком у град, и та траса је износила око 10 км. Друга је настављала шумским путем, пре повратка у град и прешла око 15 км. Трећа је продужила до Човке, и укупно препешачила око 20 км.

Група са најмлађом децом се храбро определила за 15 км и наставила кроз шуму. Углавном смо се кретали шумским пречицама и излоканим путевима. С обзиром на количине падавина, никакво чудо што смо местимично морали да заобилазимо веће блатњаве површине. Али, мала је то цена за лепоту којој смо могли да се дивимо. Наиме, идилични поточићи и пријатна хладовина свеже олисталих крошњи, не дешавају се само у филмовима. Има је и сасвим близу.

Одморили смо се и код Киселе воде.

Како су деца поднела пешачење?

Да ли су се уморили?

Поднели су одлично. Толико добро да смо се, по ко зна који пут, запитали како подносе седење у затвореном простору. Деца и природа су једно, очигледно. Чак и тамо где би се могло очекивати да је дошло до умора, није га било. И када су родитељи и планинари помислили да су деца уморна, она су започињала игре и шалу. Сви су самостално стигли кућама, у добром расположењу. Блатњавих ципела али задовољни.

Једини који нас је забринуо, био је Вили, пас. Учинило нам се да смо га изгубили, али се убрзо нашао са власницом.

Све време нас је пратила ТВ екипа ТВ Коперникус и разговарала са учесницима акције. Њима захваљујемо што промовишу боравак у природи.

Када смо се већ распремали, сручио се прави пљусак. Он је ухватио планинаре који су се враћали из најдуже шетње. Мада су прешли знатно дужу стазу, ови планинари су је прешли брзим темпом.

Остаје нам само да памтимо дивне пролећне слике из наше непосредне близине и да се надамо да ће се сеча шума одвијати контролисаним темпом, да бисмо могли да поновимо овако лепе акције и кад Милош, Јована и Никола одрасту.

Share

Comments Closed

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.