0

Проклетије – дан трећи

аутор: Милорад Шакић датум: 21/06/2011 у: Извештаји |

Њено величанство- Вода

Трећег дана похода на масив Проклетија освануло је густом маглом или облацима затрпано јутро. Сунчеви зраци су са муком разгртали ову белу густу недођију али рецидив претходног дана, кишом окупаног,  био је непремостива препрека. Хоризонт нам је био на десетак метара, па веома виспрени и рационални водич Дејан и поред велике жеље свих, да станемо на врх Волушница, одлучи да то остави за неку другу визиту Проклетијама, до које ће сигурно доћи. Договор, мада очекиван али и помало фрустрирајући, се поштује дисциплиновано па се предузимају мере довођења дома у исправно стање. Опрема се пакује и складишти у минибус, који није могао прићи дому због клизаве траве. Поспремљен дом блиста и чека нове посетиоце. Ми са сетом улазимо у превоз, љути на ниске облаке који нас без имало гриже савести испраћају.

Долино Грбаје довиђења до новог блиског сусрета. Надам се не задуго.

 

Узан пут нас спушта ка варошици Гусиње. Свежина је очита у ваздуху јер сунчеви зраци је још нису провалили. Крећемо се ка извору Савино око. Поред нас, распилавио се водоток у боји сафира, јер очито осећа да су сви погледи упрти у његове сребрнасте валове, који  распршују светлост дана, ломећи се по каменим громадама, насумце расутим и скривени шибљем. Хук воде је заносно очаравајући  како се примичемо месту, где велика јама гута реку претварају се у тутањ. Јама окована каменом, белим као снег целац, над којом се надвио бор чувар тајне, самим изгледом улива страхопоштовање.
Упозорења да сваки пад може бити погубан, не одвраћају нас да прилазимо непристојно близу као да желимо да постанемо део овог миракла. Микро честице распршене воде чине камене блокове, по којима ступамо са дигиталцима наоружани, веома клизавим. Изазов имати јединствену фотографију нас гони у ждрело, одакле се понор претвара у водопад. Треба видети и ослухнути стењање реке које прелази у ропац нестанка. Тешка срца одвајам поглед од игре природе и вратоломија течности, буквално без боје, мириса и укуса. Драго ми је што место одише чистотом и невиношћу. Нема савремених „украса“ депонија свега и свачега. На срећу.  
  Жамор таласа жубори ушима па себе замишљам како се опружам поред обале у жељи да заспим. Седам на камен тик поред разиграних таласа у којима се оцртавају обриси Проклетија окупаног зрацима Сунца, тек прозуклих кроз јутарњу измаглицу. Волео би да се скаменим у овом рају јер да се дивим више немам снаге. Из опседнутости бајком покреће ме глас да се покренем према Савином оку, месту где настаје река Доља, чијем понирању смо се управо поклонили.
Каменом покривен сеоски пут, поред кога протиче реплика Доље, води нас пар километара даље према удолини покривеној растињему, у чију утробу нас води одвојак-стаза добро скривена у зеленишу. Шум воде ме привлачи на леву страну удолине, где се поглед отвара ка водопаду висине десетак метара, са кога се вода претворена у бели прах стропоштава у неколико упоредних млазева, запљускујући ме скоро леденом свежином. Водена прашина која лебди око мене, орошава ме, хлади и разгаљује. Блицеви севају као муње у овој тами, која покушава да од знатижељника скрије тајну. Слађа силази тик до помамљених таласа који се искупљају да наставе пут уједно .По њеној гестикулацији схватам да је тамо доле још хладније. Снимам предивни видео запис са Слађом у главној улози, који би да поделим са Вама који ово прочитате.  
  Пар десетина корака ниже, у низу чуда још једно-Савино око. Сафирно-смарагдни вир из кога куља вода живота на пут без повратка ка понору. Слабе су речи да опишу спектар боја и разиграност воде која диже грају кршећи се по камену. Са Wалтером поскакујући по камењу, долазимо на место где се може пити ова драгоценост. Трне образ од свежине.
Чари шумова и бојковитих призора покрећу Чаку и Рашиног да се изују и прегазе плитки газ а све у жељи да сагледају  извор са друге стране. Ступају у воду изнад глежњева док се ми јежимо од хладноће. Гримасе на лицима очитавају хладну нелагодност али жеља за добром фотографијом надјачава све. Браво за Чаку и Рашу. Посматрам колеге, који без трептаја у оку, упијају дарове природе постројене ту на дохват руке. Време лети, па свему дође крај па и нашем „напасању“ очима природе и красоте. Подне је и постаје топло на црногорском камену о чему су нам сведок грашке зноја по лицу. Одлазимо али се осврћемо, не би ли још који трен поглед задржали на лепоти а мисао у бајци виђеног.  
  Минибус нас прихвата, у жељи да нас дислоцира на још један раритет – Алипашине изворе. Долина се отвара, после савијуша по планинским косама у  крвоток-поточића, потока, речица и река које од некуд иду ка некуд. Све ври од слапова, каскада, катаракта. Ретке куће размештене по пољу, опкољене водом, која пребира по камену, као по диркама пианина, чинећи музику стопљену са амбијентом. Ипак ово је превише за један дан.Клинци на пољанчету пикају фудбал а ја од једног у дресу Роналда покушавам да сазнам резултат синоћне утакмице Манчестер-Барцелона. Језичка баријера је непремостива препрека за обојицу. Повлачим се. Дигиталци се усијавају и гомилају мегабајте.
Ветрић пирка преко водених поља, док Славка чека у заседи, очекујући да пукне даска преко које прелазим са обале на обалу. „Славче није ти данас дан“. Биће прилика још. Групни фотос па довиђења Алипашином пољу.Остају Проклетије за нама, док грабимо ка Плаву и његовом бисеру – Плавском језеру, из кога истиче река Лим, која нам својом снагом приушта незаборавне тренутке, кад у чамцима покушавамо да оседламо њене брзаке. На нултом километру, у Брезојевици, освежавамо се напицима, док са ресторан-терасе мотримо на Лим. Баш је силан, слажемо се у оцени, кад нам стиже моби информација, да нам се наш друг Милета, на управо завршеном рафтингу, преврнуо у помахнитале таласе, негде код Лучице.  
  Мислим о несланој шали али се испоставља да је истина. Стари речни вук Милета у таласима без чамца, то не бива.Док настављамо према Андријевици и Беранама стајемо у кањону Лима, на месту Тифран, да се поклонимо лепоти и снази воде, која срља преко стена видљивих и скривених. Ја сам у мислима у чамцу, којим покушавам да их ескивирам, да победим ту силу воде. Слабији пливачи склањају поглед да их Лим својом магиком не повуче.
Напуштамо Црну Гору и путем мобитела, дајемо Муји у Бродареву задатак да спреми ћевапе и пратеће ствари, јер ускоро стижемо у симпатични локал, наше култно место окупљања, када походимо ове крајеве.Мала варош се извирује на излазу из кањона, после манастира Комарице, па се преуским улицама-сокацима мигољимо ка Мујином ресторану. Прави домаћин, на вратима нас дочекује са осмехом, док ми кораком од 7 миља тежимо ка столу у углу где су ћевапи најслађи.  
  Питамо се за јуначко здравље, кад из кухиње стиже товар који мирисом мами. Давимо ћевапе у никшићком Голду. Борба је то непрестана. Намирени идемо у потрагу за посластичарницом, али недеља у Бродареву није дан за љубитеље слаткиша. Дарко и Славка негде проналазе торту за нашег слављеника. Водич Дејан има рођендан. Торта залеђена, није за употребу све до Златарског језера, где једна тераса ресторана надвијеног над језеро, не поможе да обавимо малу свечаност.
Ноћ полако пипке поружа, па ипак дозвољавамо себи још једно заустављање у Овчар-Каблар клисури где сређујемо утиске.Светла велеграда угледасмо око поноћи. Разилазимо се пуни утисака до неког поновног окупљања. Дејане, браво за туру и доследност да је обавиш на најбољи могући начин.  
  У Лазаревцу 2.06.2011.год.Очаран природом покушао да вас убеди

Милорад Шакић ПД Вис Лазаревац

   
   
Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.