0

Проклетије

аутор: Милорад Шакић датум: 04/06/2011 у: Извештаји |

Балкански  Памир (дан први) 

Дуге припреме нас заинтересованих, да оком орла посматрамо Грбају и смарагдне очи по њој разасуте, вођене маестралном жељом да се успе окупљају нас у смирај 26. дана  месеца маја лета господњег 2011. пред скромном просторијама нашег друштва, нестрпљиве да се „оно“ коначно догоди. Конгломерат боја наше опреме чини, ионако цвећем аплицирани врт, огромном расцветалом ружом око чијих латица се тискамо весело чаврљајући са колегама и колегиницама, који из разних оправданих разлога не чине овај ансамбл. Колико је путницима на Проклетије драго што су нашли место на списку младог ентузијасте, нашег водича, Дејана Дујмовића, толико има неке сете у очима оних који остају. Сам растанак је учинио тежим превозник својим кашњењем. Не толико тим чином него вишком времена које је требало попунити. Свежа мајска ноћ нас покрива док се покушавамо присетити да није шта заборављено.

 

Лакши на сузама се опраштају и одлазе у таму ноћи где ће наћи свој мир наредних дана. Постаје све хладније па се већ прави паралела са Проклетијама и временским условима који тамо харају. Пребројавају се понете шлофијанке и унтерцигери и констатује… али баш тад се бели минибус појављује на паркингу. Док се опрема уноси грмаљ од преко два метра се извињава за причињену нам нелагодност. .Али ко га чује? Опраштај најмилијих „собаљива“ са ногу и јаче од мене али Давке и Слађа ме докусурују драмским заплетом. Дејан нас по шести пут пребројава да се неко није затурио јер би се тај тешко снашао сам у Лазаревачкој мрклој ноћи и као шеф станице даје отворени сигнал машиновођи Wалтеру да се може кренути у непознато. Крећемо. Док се несташна деца мешкоље ко са ким седи, разредни старешина баца последње погледе по списковима да се није поткрала каква грешка, јер ми ипак путујемо у другу државу наше некадашње друго око у глави.
Како нас остале хвата сан тако постајемо завидни момку који се опружио по поду. Покушавам да запазим куда се крећемо али то су ћорава посла. Наше колегинице последњим трзајима снаге нудећи разноразне ђаконије покушавају да нам одагнају сан са очију али слаба фајда. Једино возач делује бистро и рационално на радост свих нас будних и поспаних. Звезде изнад нас се извирују кроз ноћну поњаву  као да са нама играју жмурке. По оштрини ваздуха и хладноћи схватамо да смо негде у кањонима око Нове Вароши, Прибоја и Пријепоља. Нови дан притиска са истока потпомогнут зором па се обриси планина јасно оцртавају. У недођији наилазимо на семафоре који ничим изазвани регулишу саобраћај (читај нервирају нас) док као стојимо и чекамо на слободан пролаз. Црногорци спавају по дану а овде се као убише радећи ноћу. Дебела хладовина. Слаб саобраћај даје прилику брзом напредовању па промичемо границе „Два ока у глави“ и скрећемо на пут за Андријевицу и даље ка Гусињу. Толико се обзорило да видимо Лим како се помамио витлајући кроз клисуре и долине путем како му одговара. Амбалажа пањева, грања и шодера казује да су поплаве биле респектабилне. Проласком поред Берана и Андријевице запажамо врхове  под снегом као неку седокосу господу у излогу под облацима. Сваким треном како дан истерује ноћ, седе косе су им беље а одоре зеленије. Плав остаје да дрема преко језера док ми трошимо километре гусињске џаде. Опкољавају нас са свих страна џинови који јасно указују да смо пред вратима Балканског Памира. Походимо малу варошицу Гусиње гасећи жеђ и „убијајући“ прве кафе, притом меркајући из потаје где се то овде може добити раритетни бурек. Локали отворени и љубазно особље чини све да нам се нађе при руци. Потврђујем овај пут да су им бурек, шампите, кремпите и ораснице за Премијер лигу а лимунада од лимуна. Ја, са чланом „La campanelle“ Нешом обилазим терене, не би ли уловили необично место за фотке. Сликамо, сликамо. Ваља ли, ви реците?

Настављамо ка горе, ка кањону Грбаје где мислимо да се улогоримо неколико дана док нам се душе буду витлале по околним висовима. По звуку мотора и крајолику нисмо далеко. Око нас пролазе експонати прошлих поплава у виду наноса камена, стена, подлоканих путева и наплавине.“Опа Ђурђа“ – помислих, шта ли нас све тек чека? После пар серпентина на путу мало ширем од балвана за јарце нагли заокрет у десно и .. ево нас. Тешки капци и климаве ноге нису баш неки савезници у стицању првих утисака али нас ношење опреме којих 300 м уз брдо брзо расани. Зграда каменом зидана, спратна, са терасицом, која ће нас чувати овог продуженог викенда. На прилазу је планинарски дом друштва „Раднички“ из Београда.  Распоређујемо се у овећој соби на спрату по систему „ко пре“, пакујемо опрему на дохват руке па силазимо у кухињу у приземљу. Овде запажам чудо савремене технике тзв. „висеће фрижидере“. Мора човек дохакати правим домаћинима, пуховима, па се довија. Сви смо на окупу па добијамо нека неопходна упутства од Дејана. После сазнања да пре спавања вреће треба испразнити јер шкорпије знају да се завуку унутра али да им ујед није смртоносан већ само јако болан.
Крећемо за један сат, понети воду, лагану храну, пресвлаку – говори Дејан. Циљ је врх Караула 1915мнв. Ту изнад нас под облацима којих данас нема.Чета мала, спремна, пред домом се фотографише за успомену и покреће преко травњака у шумарак који прераста у шуму са пуно хладовине и успона. Рашин игра на кецу и својим искуством припомаже осталима. Неравна вијугава стаза се пропиње и устремљује ка малом водопаду где се одмарамо у окружењу рапсодије игре воде. Настављамо серпентинисање уз многобројне доживљаје са различитих дестинацуја којих се присећају успонаши. Ја се трудим да са понеком шалом насмејем друштво мада ми није лако. Ником није лако јер не проспавана ноћ узима свој данак па је све некако теже. Умор се обесио о леђа па се траже одмори у чешћим интервалима. Дарко се често шали али озбиљно мисли па тражи одмор минут после кретања. На оваквим успонима сваки равни део стазе је бинго, да се пулс унормали. Кораци постају троми док савладавамо непрегледно шумско пространство у коме нас сунце тешко лоцира. Влага од испарења не прија. Благи ветрић нас купа свежином и одлаже знојење. Како се врх ближи шума се мало размакне па пуцају видици према Визитору, Очњаку, Северном врху добро прошараним снегом. Поред снежног тепиха управо промичемо што се осећа по свежини.
Одједном на челу колоне мала пометња јер Слађа објављује поскока поред стазе. Лоцирају га и штаповима погоне у жељеном правцу да се обезбеди пролазак. Поскок схвата и узмиче у листом прекривени терен. Терен се отвара у косу која је веома стрма и нестабилна а поглед нам се све више качи за камени монолит изнад глава где је циљ. Поскок ме је доста пореметио јер се појавио тамо где га ја не бих тражио. Шта ли је тек по камену где се пење рукама. Дејан ме пита како иде, ја климам у знак да је добро али ме воља за изазивањем судбине напушта аритметичком прогресијом. Облаци се скупљају на прело које није добро по нас јер искуство говори да киша само што није. Екипа је већ на каменом успону на врх са кога се пружа очаравајући поглед  на масив Проклетија. Заштитни знак врха је громом опаљени грм који премда безживотан лепотом плени. Пресвлачења, посматрања, сликања троше време до почетка кише. Групни снимак са српском заставом за успомену. Мало се и чалабрцнуло па назад у спуст. Да ли је поскок коначно отишао са стазе? Не није. Поново га покрећемо и он поново нестаје у жбуњу. Пролазимо. Успели смо да га снимимо делимично.
Облаци се умножили, тамнији су и кишне капи већ врцају по нама. Шта је ту је, мислим у себи док ступам пред снежни тепих где би се ваљало прошетати. Сликања безброј. Иде се низ планину али умор чини своје. Топли дом и тањир супе су мисаоне именице. Покушавам понеком шалом да ситуацију преокренем али мислим да ме многи и не чују. Киша нас мимоилази а ми ускоро клизимо травњаком оптерећени дрвећем које носимо за ватру. Потегли смо добро па гомила суварака расте. Оба возача нас чекају у друштву насечене гомиле дрва. Ватра наложена мами наше дланове. Једни се пресвлаче, други умивају а трећи се не могу истерати из WЦ-а. Даме сређују тоалете да нам буду лепе за шпоретом. Шуште кесе чији садржаји заузимају бусије по столу, звецкају тањири док Славка и Мица у џезвама које личе на кабуљице кувају кафу. Мирис кафе распаљује машту… На широком фронту доживљаја од данас, где се верзије множе и ломе као копља, потрошни материјал у виду пита, бурека, сендвича, туњевине, рибе, салата, страдава  да би умањио осећај глади али и обавезе да се једе. Пљоске као уходе распирују апетите док пухови губе живце у потаји, осећајући да се од овакве екипе неће овајдити. У руралном амбијенту где фењер са плафона покушава да баци трачак светла и помогне упаљеним свећама да се не исповређујемо есцајгом, који се примењује, једно окато створење храбро се шета по врху ламперије истражујући где се храна оставља и хоће ли бити какве грешке у поспремању. Са великим репом који му служи као замајац весело трчкара около.

 

 

 

 

После битке видају се ране. Склањају се провијанте за наредне дана у  „Семирамидине вртове“ по плафону. Пухови у потаји разрађују теорије завере за ноћни напад. Колико их разумем окомиће се на Чакине јабуке и банане. Ноћ густа, хладњикава, тумара Грбајом док ватра пред домом заложена баца дуге сенке по видокругу.
У кухињи зимогроживи сатиру коцкице од џамба. По Наташи и Срђи видим да противнике прождиру. Заказују јутарњи реванш док се ја извлачим у покушају да легнем. Шкрипе степенице по којима хватам маглу ка поткровљу. У соби мрак као у гробу. Спавам у партеру и не сањајући шта ме чека. Лампа ми помаже али у толико ранаца почињем да се губим. Увлачим се некако у врећу и пакујем кости како би најлакче заспао. Време пролази споро али сан не навраћа. Таман сведем капке да ушећерим кад ме неко из мрака очепи па се саплете преко мене. Наста замешатељство. Сцене као из филма „Црнци се бију у тунелу“. Примирје. Оде санак пусти.Стижу ми комшије Срле и Гаја који са ногама бр. 48 суше где стану. Двапут сам парадом ухватио ранце који су кренули ка мени да ме нокаутирају. Долазе и остали. Ко ће горе ко ће доле цела конференција.  

Нирвана. Чује се мува како вози фијакер. Извесна померања у горњој галерији изазивају сумњу па се лампама почињу лоцирати виновници шумова. Осећам се као бранитељ Лондона за време немачког бомбардовања града, када су силне светиљке осветљавале небо. Плафон пламти а фигуре настале игром светла су очаравајуће. Само да бомбардовање престане можда и заспим… У гарду од аперката и волеја дочекаћу ваљда нови дан..
Лазаревац     1.06.2011.год.„ Преживео“ први дан,  Шале из ПД „Вис“
Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.