1

Повленски видици кроз маглу и снег

аутор: Милорад Шакић датум: 07/04/2011 у: Извештаји |

Веома ме обрадовала могућност да са колегама и колегиницама из ПД „Вис“ кренем у поход на једну од ваљевских планина, можда и најпознатију, Повлен. Половина фебруара је протекла зимске 2011. године. Стална претња снегова постоји, мада ова зима није издашна у дељењу белих поклона пропланцима и белих угођаја ходочасницима природе. Кооперативно смо се присајединили. ПСД „Ћира“ из Лајковца, који би овај поход искористили за годишњу скупштину свог друштва. Рачунају Лајковчани да ће дискусије, после активно проведеног дана, бити сврсисходније и умереније. Нисам могао са комплетном екипом отпутовати у петак, 18.02. у поподневним часовима, због неких разлога личне природе, али сам им пожелео сретан пут до планинарског дома Маглеш.

Марфијев закон каже, да ако нешто не желиш о томе не причај, јер ће ти се управо то догодити, па сам покушавао да из мисли одагнам слике мећаве маглом потковане која господари планином и којој се мораш прилагођавати. Поглед према Ваљеву и обрисима планина размештеним по ширем ореолу града наговештавао ми је царство пахуљица у изобиљу. Шапат из даљине ми је одавао долазак олујног времена али ми је храброст налагала да то игноришем као „мачији кашаљ“. Касно поподне се чујем са посадом Маглеша која ме обавести да је врло хладно али суво мада се облаци прикрадају са свих страна Дебелом брду. Мрак је пао када сам напустио Лазаревац и са пријатељем Ненадом кренуо пут Ваљева. Зимско вече које се труди да постане ноћ. Бљузгавица и промицање оскудних кишних капи не делују капитално али ни у сну нисам осећао догађаје који се ближе.
Како се ауто више пропињао хватајући се у коштац са успонима и кривинама падина које се стрмоглављују у утробу језера Ровни, тако нам се прво стидљиво а касније све куражније показивала магла. Док ју је витлао ветар могло се у проредима њених наступа, запазити и коловоз и линије које га омеђавају. Како се примичемо Поћути тако ноћ постаје беља док нисмо упали у бели кошмар из кога смо покушавали наћи излаз. Излазио сам напоље да би возач могао возити према мом ходу а једини оријентир ми је био фар пошто је изгледало да около  кућа нема на пар светлосних година. Позовем Славку у Маглешу а она одмах ували телефон Блажи јер се он по овим врлетима сналази као (већа) риба у води. Скрени десно после превоја и имаш километар до нас, крцка из телефона Блажин глас али мени коме је видокруг два метра превој је Стелт, пут је Стелт а ако батерија изда и Блажа је Стелт. Хвата нас нервоза, поготово што ме Ненад стално пита за километре па морам да измишљам бројеве јер сам у орбити око Ваљева. Опет Блажа зове  пита за превој а како изгледа требаће нам завој ако поупадамо негде у недођију. Мислећи да смо промашили скретање ми се окренемо на путу па тек тад погрешимо па се окренемо поново и у моменту схватим да нисам сигуран где је Ваљево.
Орао зове сокола на вези, пита ме где си а ја знам да сам негде у западној Србији и стално бацам поглед на ауто да ми и он не умакне јер далеко је пешке по зимском угођају ићи  тамо – овамо…Тада се проломи ваљевским планинама кључна реч Пашина раван. Орао пита сокола зна ли он где је то и да ће ме тамо чекати са екипом за помоћ у магли и две „медицинске“ сестре, Славком и Славицом у „библиотеци“ преко пута бензинске пумпе. Еурека, поскочим од радости али слабо јер ме магла приковала за тло, када ме Ненад уби питањем: „Колико има километара до те равни?“ Између 10 и 160, огласи се Радован у мени, па почесмо да серпентине пакујемо у витрину за успомену. Отег`о се пут, да нису пумпу преместили, помислих и сетих се да би ми то Марфи замерио па наставим да буљим као у даљину док покушавамо да избегнемо пречицу која нас води право у … Дрину. Једва побегосмо од камиона који нас претече и остави да самујемо у белој поларној ноћи.
А тада угледасмо светла велеграда која су разбијала маглу и пружала неслућене видике  и до 10м удаљене. Стајемо на пумпи. Излазим. Пашина раван.Оближњу терасу наткрилио Орао, чији глас познајем из магловите конверзације са превоја и позива ме у „библиотеку“ где су и остали чланови из одбора за дочек и медицинску помоћ. Прелазим пут као да очекујем немачки оклопни воз па се покушавам увући у здање са свом скаламеријом на себи. Скачу сестре на ноге лагане па као прву терапију промрзлом и скоро изгубљеном путнику дају пивце. Ваљевско. Склапам коцкице и полако почињем да их препознајем. Добро је, наши су, нису отмичари.
Морамо у дом, па пошто је ту друг Раја, страх ме тресе од пречица по овој недођији у магли. Пошто је утврдио да нисам обуо јапанке мота лево па на таван. Пети се на таван је равније од пењања уз усек ђе нас поведе Рајо. Није велика узбрдица само сам пар пута коленом промашио сопствени нос у магли. Ноге се смањиле као миша, душа лети около као цвет маслачка а ја глобално пркосим промилима успона. Докотрљали смо се некако а ја посебно,  и освајамо просторију пуну познатих фаца у чијем се тежишту налази фуруна пуна буковине. Мирис врцаве букве која се труди да нас орасположи разлеже се около, музика љуља са лап-топа док певаљка поскакује по клупи држећи трегере да јој не спадну панталоне. Кроз наочаре мокре и замагљене ђернем на певаљку која се мало и разголитила али врцка ли врцка…
Знатижеља ме копка па очистим наочаре и тада….на клупи се разгаћио цима трегерима, поцупкује мушка певаљка. Дарко. Још једно разочарење ове беле ноћи. Бољи је као певачица народне глазбе него као организатор путовања. Умор чини своје па се повлачим без губитака. Пет ћебади одозго и три одоздо слабе конфор али појачавају ужитак топлоте. Лаку ноћ. Јутро је. Снег пласта. Има га по јелама које нам провирују у собу. Марфи се неда. Климам низа степенице некуд доле где ме мами мирис буковине и кафе. Нисам ранораниоц. Посада Маљен 2011 се комплетира. Доручак пролази незапажено јер су погледи кроз прозор интересантни и размишљања шта обути, обући, кад, куд, како? Да нас измами вани снег стао, нема ни ветра. Бајковито. Колона знатижељника се покреће полако и одлучно.
Показују ми где сам ноћас требао скренути. Прелазимо пут па користећи снежну стазу добијамо на висини и на ударима ветра. Промичу поред нас црногоричне шуме, планинске куће и викендице и снежне пахуљице посебно. Ветар их савија али нам дува у леђа па чак и прија. Славка ми се потпуно изгубила из вида па је једва уочих у снегу до чукљева. Могао сам је згазити. Микан објашњења даје у ходу о топографији околине али уз стално ометање од ветра и снега. Свраћамо у дом ваљевских планинара где се мало огрејасмо, открависмо па уз Повлен. Стазе су добро обележене и веома су приступачне. Једино ветар тера сојке и мењањем правца нас засипа снежним гризом док се ми провлачимо утабаним пртинама ка некуд горе и увис. Шума нас опкољава па ми се чини да лакше дишем на ретким пропланцима. Баш је хладно. Зној је проблем јер се леди а моје наочале без брисача тотално неусловне.
Мала црквица на ћувику се помоли и пожели нам добродошлицу. Предах али кратак имасмо па напред… Сликање омета већ права мећава, па се кријемо по заветринама. Преко једне заравни дува олуја да нас кочи, снег улази у очи, пуни рукаве али ми је форсирамо и прилазимо вертикали на којој чучи по неко дрво и уз коју би морали напред. Снег нестабилан, грање испод обуће измиче, па три корака напред а четири назад. Пропртио сам пут леђима колико сам пута пао али ни то ми није помогло да се докопам врха. Пробали смо ја и Рајко поново и поново и одустали те се скрасисмо у поповој вили коју угледасмо тек кад смо јој били на прагу. Ћуретина нас опасуљи под терасом а „домаћа“ уби страх од повратка.
Ових са врха нема па нас тројица се упутисмо назад. Пута нема јер је заметан па сећања навиру на ово или оно крај пута којим се, кроз до колена дубок снег, пробијамо. Поглед нам се леди а низ леђа цури зној јер убрзавамо да се до мрака окућимо. Свраћамо поново код браће Ваљеваца да се осушимо и попијемо гутљај вина. Напољу ветар завија, сметове чини, па их напуштамо уз жељу да се поново видимо у бољем времену. Пуне очи снега, умор и завејан пут не могу да нас поколебају у жељи да се што пре докопамо гулаша са макаронама. Газимо километре, пропуштамо сокаке поред себе, мимоилазимо се са уснулим сеоским кућама разбацаним поред стазе, силазимо, пењемо и … Маглеш је пред нама. Дочек за причу. Обрадовао сам се фуруни као најрођенијем. Пресвлачење. Сушење мокрог. Сви смо ту. По ником се неће звати неки засеок или сокак премда је пређено 24 км. Вечера. Гулаш и медвеђа крв. Хибернација потпуна, снег наставља а почиње и годишња скупштина ПСД „Ћире“… Сутра је недеља дан за повратак.
Све ово догодило се 19.02.2001. године, а забележио један од учесника, 

Шакић Милорад  ПД „Вис“

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.