0

Поход на лимске брзаке

аутор: Милорад Шакић датум: 13/11/2011 у: Извештаји |

 

Лето 2011. се баш уротило па нас љубитеље збивања у природи својом какофонијом недоследности неколико викенда оставља на цедилу.Али постоји у нашем окружењу човек који ни том ни таквом времену неда мира па смишља како свему дохакати и учинити живот интересантним. Милета Ранковић је име тој видри брзака и букова односно вуку планинских врлети. Слаба је економска криза ово што код американаца и остале бораније тресе гаће да би код Ђованиа индуковала одступање од начина битисања.Захваљујући томе што такав постоји и ми смо се покренули следом његове идеје па у јеку врло неповољних временских услова покрећемо точак збивања ка Лиму а све у нади да се време мора удостојити лета. Најаве у средствима информисања иду нам у прилог само још да се остваре па нико срећнији.

  Прохладно јутро шестог дана месеца aвгуста није на понос оних које чека хладни Лим али тиња нада у боље време. Конгломерат срећника се слива ка јутарњем возу који треба да нас трансферише до манастира Куманице у месту Врбница на самој граници са Црном Гором. Власници адреса из Београда, Лазаревца, Обреновца, Шапца, Уба, Лајковца, … стапају се у једно негде око Ваљева па један вагон воза који шкрипи кањоном Градца личи на путујуће позориште. Стара познанства се евоцирају а нова фундирају све бацајући погледе кроз мусаве прозоре „брзих „ пруга Србије у нади да ће се угледати зраци јутарњег Сунца. Зора руди дан се бјели  каже песма  док улазимо у Пожегу увијену у маглу и хладноћу. Хладно ми је око срца.Остављамо Ужице и Златибор и тек после бранежачког тунела сунце нас подсећа на своју присутност на небеском своду. Стварају се услови за рафтинг па путовање добија смисао.
Лим се пуши одајући да је врло хладан када га први пут приметисмо док се грли са Увцем. Није хировит какав уме бити после бујичавих киша у планинама Црне Горе. Брана Подпећ одрађује свој део посла на регулацији.Нижу се Прибој, Пријепоље, Бродарево и провлачење кроз Куманичку клисуру где застаје дах од погледа на врлети и кањон којим се шуња Лим а високо над њим и ми у возу. Дан се пробудио добрано па обећава угођај али фригидност из кањона којим возом пловимо добро освежава наша лица истурена кроз прозоре жељна да што више лепоте упију у сећање.Стижемо на малу зараван оивичену планинским громадама лево од нас  у које се уметнуо манастир Куманица са пратећим објектима. Преко пруге десно је дубоко под нама Лим који себи даје одушка пребирајући по стенама као по нотама неку бучну мелодију.Обилазимо светињу дивећи се месту где се налази користећи прилику да се запаљеном свећом подсетимо наших предака и пожелимо срећу најмилијима. Неопходан мир је потребан пре хватања у коштац са чудима реке.  
  Распакивање, препакивање, одабир ко са ким иде у неизвесност сплаварења и ето ти нас на самој обали реке. Вода је хладна али није превелика и солидно је транспарентна.Оформљене посаде се отискују по неком реду у брзаке Лима. Први брзак је ту пред нама и биће ватрено крштење. Ни мало наивно. Знатижељници са моста посматрају нашу борбу са водом која пени а ја се уздам у младог момка са прозаичним надимком Мунгос који би требао да нас неоштећене и по бројном стању довезе у луку Бродарево. Хладне капљице воде разбијене нашим проласком, у виду таласа се обрушише на нас па схватисмо са чиме имамо посла. Каљење је успело али букови се смењују па ваља заштитити дигиталце од воде а и нешто снимити за успомену. Посада са којом сам намеран да покорим Лим је састављена од „младости и искуства“ што ми улива поверење. Гаја и Милан на фронталном веслању потпомогнути са Иваном, Гргом, Видовићем и Јованом снагом весала растерују сваку опасност а све под командом момка чији осмех топи а команда леди. Није ми био превише експониран мада је из друштва „Ћира“ наших комшија из Лајковца. Мунгос му као  име приличи јер је брз, окретан и тачан у намерама. Свака част младићу.Одједном чујем жамор и погледе који се упиру некуд испред нас и разабирам да је посада испред нас имала хаварију.
Прикупљају се по лимским брзацима, спасавају шта се спасти може а наопако окренути чамац тегле ка обали. Повици спасавајте весла уливају наду да је посада на броју што ме одвлачи у заблуду јер две колегинице фале. Славкин глас који се разлеже кањоном и у много срећнијим ситуацијама је неприметан. Језа обузима све нас који смо посматрачи и не можемо помоћи. Неко у покушају да окрене преврнути чамац повиком „овде су“ растерава црне мисли.Прилазећи им Гаја и Милан скачу у помоћ и бродоломнике чији је корак клецав изводе на обалу. Славки је прва брига цигарета да је сачува таласа и да апарат не окваси па се тетурајући прикрада обали са високо подигнутом руком и апаратом који је спреман на цеђење.Погледам ка тој групи и у њој угледам Маџу стару лимску муштерију за кога Џегер израчуна да има једно упадање по рафтингу што није занемарљиво. Скипер Маџа окупља посаду и креће се даље. Сунце им прија после деонице пливања у хладном Лиму.  
  Бук смењује бук, таласи се ломе по чамцима и нашим телима док реске команде скипера успевају да нас проведу кроз „Сциле и харибде“. Чини ми се да изнад наших глава тутње шлепери и остали ломатајући се по серпентинама кањона. Својим сиренама нас бодре да издржимо у намери да лимске брзаке ставимо под контролу кад после једне такве звучне подршке Гаја довикну „Не свирајте гледајте куд возите да неки не улети доле код нас!“ Ово нас орасположи  па весла почеше да се брже покрећу. Било је и наздрављања да се испегла кривуља страха. Живели. Око нас симфонија воде и камена. Стрме литице се успињу ка небу које је на местима широко колико и река којом ношени њеном снагом тражимо и налазимо пут. Милиони година и минули рад речних валова клесали су и клешу камен стварајући облике који остају вечно у сећању и дају неизбрисив жиг овој авантури. Скипер Мунгос нас упозорава на близину пећине скривене дубоко у стени што се неби смело пропустити. Прилаз није наиван али Лим сазнаје да снага мишића може све па и да весла узводно. Пристајемо пред мрачним гротлом урезаним у монолитну стену тик над водом. Пажљиво наступамо по склиском камену јер би сваки пад био непријатан. Мали предах добро доже пред наставак спуста брзом реком па се фотографишемо за успомену.
Ту срећемо и екипу из Бања Луке са којом настављамо пут низводно. Сунце пржи немилосрдно а хладна вода ставља мелем на душу док правимо велеслалом реком која се полако смирује како се обриси долине указују пред нама.Стижемо пред Бродарево. Приметно је одсуство моста несталог у поплавама а испод кога смо се провлачили ка исходишту у кампу Брунорафт.После толико сати проведених у чамцу и води први кораци су несигурни. Приземљени у кампу постављамо опрему за наредну ноћ и склапамо договоре шта урадити са остатком поподнева. Мујо је неизбежан сегмент у сценарију и дегустација ћевапа „ала Мујо“. Даме се дотерале као „стари фијакери“ цакле са шминком која успева да покрије умор и дејство Сунца па шпанцирамо Бродаревом док мобилни јављају поздраве нашим најмилијим. Дан је пријатан а вече које се прикрада са околних брда свежином нам милује лица најављујући још лепше сутра.  
  Мујин локал на старом месту проналазимо и испуњавајући га присећамо се многих лепих тренутака у њему доживљених уз добро једење и пијење зачињено осмехом нашег домаћина Мује. Пошто смо се још из таласа  Лима најавили са количином и жељама свега има. Хладно пиво прво и пре свега да се повратимо од жеђи попуњава беле столњаке док из кухиње мириси ките амбијент локала. Жамор причи са столова које смо окупирали пресече аплауз на појаву поруке упућене од нас нама емитоване преко ТВ Пинк. Још већи ентузијазам сачекује гулаше и остало. Залогаји се топе у расхлађеном Никшићком. Прозори потамнели, сат откуцава поноћ дружина одаје захвалност на гостопримству и опрашта се до новог виђења за 15 дана код Мује у  Бродареву.Кампом струји пријатна свежина од близине реке. По трави се осећа влага а лубеница и гајбе пива се опружили по столовима складно уређене надстрешнице. Спавање се одлаже до даљњег. Колега из чамца Јова отишао на починак јер му није било „добро“ у чамцу. Причи краја нигде па се око 2 сата поче са осипањем друштва а из ближих шатора се зачу милозвучно хркање заспалих. Сан ме мами неодољиво тако да ни сам нисам свестан како се брзо јутро прикрало.
Магла обавила реку, роса пошкропила траву, све мокро што смо оставили да се осуши, Милета спава у врећи под ведрим небом а нас неколико скупља остављену амбалажу од ноћас. Зораново звецкање флашама буди  Ђованиа па га овај моли да се мане посла док неки још спавају. Фали само пуковник да нешто одсвира на хармоници и ту је крај сновима.Извлаче се ликови из шатора као да их је воз млео, несигуран корак подржава клизава трава а чесма подалеко. Ритуални доручак, поспремање опреме и кампа па у воду јер се мора стићи на воз у Пријепољу на време. Зоки коме је ово први рафтинг ми прича о доживљајима док у четвороседу шпарта Лимом и не може дочекати покрет ка Пријепољу. Последњи поздрав са Османом и таласи Лима нас носе ка коначном одредишту. Ова деоница је мање захтевна од јучерашње али није наивна. Дан је прелеп, осунчан, поглед чист па се поново погледи упиру ка литицама високо ка небу поред којих пролазимо. Букови се савладјују искуством од јуче па нема превртања али се догодила битка на води. Маџин чамац се устремио на пуковников четворосед па весла праве водену завесу. Славкин дигиталац опет у опасности па се и наш чамац умеша у окршај тако да смо сви било мокри до коже. Мице ми би жао јер су је сви прскали а вода хладна ко ташта. Ради скокова у Петровцу морали смо се из Лима искључити код моста за Сопотницу. Опет спакивање и распакивање опреме па комби таксијем до теретне на воз који касни цели сат. Време лети уз хладно пивце, причу и зезање па се укрцавамо у воз за назад.  
  Песме и приче не фали за краћење времена. У нашем купеу упознајем се са свекрвом и снахом чија судбина не оставља слушаоца равнодушним. Ипак и то је живот.Мрак напада из заседе у кањону Градца па нас Ваљево дочекује окупано у светлости. Пролазећи даље многе засеоке које по дану не би приметили откривамо по осветљеним кућама и сокацима. Опраштамо се са колегама на успутним станицама уз чврсте договоре и нова виђења. Светла велеграда ме запљусакују у свежој августовској ноћи радосног због доживљеног .
У Лазаревцу,   16.08.2011.год. Учесник у походу на таласе ЛимаМилорад Шакић  ПД Вис Лазаревац
   
Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.