0

Поход на Мусалу

аутор: Милорад Шакић датум: 16/01/2012 у: Извештаји |

 

која је са својих 2925 мнв најближи камен са Балкана према сунцу.
10.09.2011.

Свеже јутро нас буди из сна који нас је добро освежио па се опремљени неопходним потребштинама постројавамо пред Божом, нашим вођом пута, и водичем Жикићем који су као прави домаћини раније устали. Возач Мијат сређује прозоре и луфтира ауто који ће нас одвести до жичаре у Боровецу. Из даљине нас посматрају врхови Маљовице дискретно окупани јутарњим сунцем.Рађа се нови дан, зваћемо га субота. Високе крошње црногоричних лепотица љубоморно нас чувају од знатижељног погледа најсјајније звезде у окружењу. Од нас су вреднији сточари у Говедарцима чија се говеда већ распоређују по околним испашама. Пролазимо уснули Самоков и улазимо у Боровец на чијој се десној обали пута налази успињача. Вршимо последња препакивања опреме у ишчекивању почетка рада успињаче. Склапају се четворке за посаде а вођа пута ненеметљиво али ефикасно обавља неопходне операције потребне за наставак аваннтуре. Велика маса пред жичаром наводи на скори почетак рада жичаре.

 

Жичара се захуктава у раду и прве групе њишу се у гондолама на свом путу ка Јастребецу. Невољно улазимо у гондоле све као из љубазности препуштајући место другом као код зубара.Улазимо не скидајући поглед са сајле која нас треба одвући небу под облаке. Врата се затварају, покрећемо се и пропадамо па се гигамо на сајли па надмашујемо врхове борова и јела и у бришућем лету форсирамо асфалтни пут устремљујући се ка вертикали. Прелаз преко кањона никог не оставља равнодушним. Ко каже да му се страх није увукао под кожу не говори истину. Можда је боље што су стакла на гондоли мусава и спречавају поглед у недођију али ометају фотографисање. Успон је вертикалан па ми се поглед упире у точкове гондоле који нас носе ка врху. Мада нам је много олакшала пут гондоли желимо што пре да пристане на Јастребец јер на ногама је сигурније.

 

Дочекује нас леп дан, осунчан и са јако мало ветра па такве идеалне услове користимо за успон ка дому „Хижа Мусала“ који се укотвио на висини 2389 мнв. Поред старог дома гради се већи нови на самој обали језера. Ходајући таласасто положеним путем поглед нам се среће са врховима Родопа и одважном Мусалом. Пролазимо поред бројних ски-стаза па ухватих себе у мислима правог зимског амбијента. После око 45 минута пешачења улазимо у национални парк Рила. Бисер на локалитету је чесма са ледено хладном водом која баш прија. Пошто идем напред са водичем, сазнајем да се Мусала некад звала Тангра али су је Турци верујући да су са ње ближи Алаху прекрстили у Мус Алах. На масиву Рила има преко 150 ледничких језера која леже на висинама 2100 до 2500 мнв а највише лежи на 2709 мнв. Поред овог Леденог језера ћемо проћи пењући са ка прибежишту М.Еверест на путу ка врху Балкана.Такође на Рили има 28 врхова са преко 2500 мнв као и 12 са преко 2700 мнв.На оваквим висинама снега има у изобиљу али претопло време у континуитету се потрудило да нам ускрати доживљај ходања по снегу и цвркут поточића који отопљену воду носе у долине. Пред нама се разбашкарила Хижа Мусала и језеро у коме се купају околни врхови. Заустављамо караван.

 

Мали одмор добро дође па се пут наставља. Добро означена стаза води нас увис па се снага губи верући се по каменим громадама и бројним серпентинама где се сусређемо са многобројним ходочасницима на Мусалу и онима који се враћају назад. Веома ме позитивно изненадио овај култ планинарења људи најразличитије животне доби у потрази за доживљајем праве природе и дружења. Повремено се осврнем да би тек тада схватио на којој сам висини и колико је ситна силуета хиже Мусала дубоко под нама. Сунце неуморно пржи али није вруће захваљујучи ветрићу који пријатно ћарлија. Веома ми је чудно да је камен на кога би можда сео поради одмора ледено хладан. Зато се пулс смирује наслањањем на штапове. Камен смењује камен, стаза се увија ка језеру које се разбашкарило са десне стране у долини-Алеково језеро. Име носи по познатом бугарском писцу и утемељитељу туризма.У његовом огледалу поново познати ликови околних врхова. Пут зове па се мора даље. Стаза и даље добро маркирана пење нас ка леденом језеру на висини 2709 мнв где се угнездио и истоимени дом популарни М.Еверест. Пред самим домом опет чесма која душу разгаљује.На косој заравни изнад дома препакивања опреме за последњу етапу успона на врх. Поглед ка горе показује сву сложеност успона. Дуж северозападног гребена постављени су метални стубови са ознакама зимске руте па су ради великог нагиба повезани сајлом којом се користимо при успону..

 

Камен сипар мигољи под ногама а погледи језде у даљину не би ли упили сву лепоту коју природа презентира.Ветар се појачава али је још увек јако користан.Указује се метеоролошка станица изграђена 1932.год.где се можемо окрепити топлим и хладним пићима. Камен који означава први камен до Сунца на Балкану окићен је заставама оба друштва и заставом Србије па се сликамо за успомену на овај дан. Поглед је величанствен. Виде се врхови Риле, Вихрена, Пирина, Витоше и бројна језера. Овај поглед је дар свима онима који су се испели на Мусалу и знак победе над њом.Због ограниченог радног времена гондоле спуст почињемо мада невољно. Опраштамо се са Мусалом до скорог виђења, тутњимо ка леденом језеру па даље ка Алековом језеру и хижи Мусала. Мислим да нам мало више поштовања планине не би шкодило у спусту јер је био поприлично хаотичан без колоне и реда срећом и без последица. Краћи одмор чинимо код хиже Мусала па настављамо ка Јастребецу. Једна екипа се у Боровец спушта пешке јер у гондолу ни под разно више не седа Бане. Фобија висине је учинила своје па му друштво у спусту праве Ивана и Бобан. Чекајући гондолу дружимо се са Каменицом и Бецксом сређујемо утиске и фотографишемо за успомену.

 

Улазимо у кабину на путу за понор Јастребеца.Пропадања, љуљања, кочења ногама и рукама и прегласно размишљање Славке која галамом растерава страх из себе помажу да време пролети и да се за тили час опет нађемо на тврдој подлози жичаре у Боровецу. Пали смо са ногу али су жене неуморне па се „одмарају“ вршљајући по продавницама којих и нема много.Летња башта италијанског ресторана у бугарској режији нас окупља. Центар збивања је јагњетина испод сача. Секретар Ћире Влада наручује за Славку „еротски“ сладолед. Епицентар је банана, повеликих димензија устремљена ка Славкином лицу које одаје утисак блаженог. Остали део женског света је у делиријуму смеха и зависти док Славка води борбу са подебелим комадом који спретно усисава уз обилато облизивање. Благо женама којима се указује пажња уз обилато уживање. Дигиталци се смарају а једном од њих то је био Д-деy јер ће бити посејан у некој од продавница по Боровецу. Тога смо били свесни тек по стизању у дом под Маљовицом на заслужени одмор. Нажалост и то се десило Славки па су се целу ноћ правиле стратегије како дигиталац повратити назад. Лично сам скептик јер народна песма вели „што изгубиш не тражи, кога волиш не лажи..“ Ипак покушај се не наплаћује.

 

Субота која се јутрос рађала управо броји задње тренутке под будним оком врхова Маљовице који обасјани светлошћу смираја дана стоје као пси-кербери над долином. Моја собица моја слободица пружа ми ужитак туширања па после жестоког обрачуна са посним пасуљем и феферонама, лаган као пауново перце, излазим у парк пред домом где се пивом лече ране и склапа стратегија за сутрашњу – недељу на Маљовици. Пршти сачулатац на доњој тераси а играчи Милета, Борко, Влада и Рајко са сетом говоре како им фали Микан за фешту. Сазнајемо да смо победили Турску у Пољској на ЕП и да је Ђоковић у мечу за анале победио Федерера и чека муштерију Надала у финалу УС опен-а. Умор и сазнање да се рано устаје чине своје па вам желим ЛАКУ НОЋ.

У Лазаревцу, дана  16.09.2011.године

Управо заспао под Маљовицом

Шакић Милорад спавач из ПД „Вис“

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.