0

Овчар

аутор: Маја Петровић датум: 17/01/2012 у: Извештаји, Школска страна |

 

Никада се не зна шта нам предстоји у будућности. Да ли нам живот доноси пријатне или тешке тренутке?

Свануло је хладно, помало магловито јутро. Да, била је то субота 12.11.2011. дан који смо сви нестрпљиво очекивали.

Наша школа у оквиру Планинарске секције, организовала је планинарење на планину Овчар,код Чачка. Најзад, након прегледања исправности аутобуса, кренули смо. У току пута размишљали смо колико је дуг пут до врха саме планине, гледали прелеп амбијент природе и њене чари.

Када смо стигли упознали смо се са водичем Милуном Ћојбашићем, планинаром, који се бави овим послом веома дуго времена. Кренули смо на једну, на изглед лагану шетњу. Уз достакратких пауза успели смо да стигнемо на врх Овчара. Било је предивно.Нема речи које би могле описати тај прелепи поглед са планине.На врху се налази телевизијска антена и предајник РТС-а. Након виђеног тако лепог призора, упутили смо се ка меандрима Мораве. Када смо видели то, слободно могу да кажем да смо сви, али сви, остали без текста. Та лепота коју смо виђали само у књигама из географије, виђена је и нашим, сопственим очима. Тај призор поседује на стотине епитета.  
  У манастиру Сретење је било веома лепо. Лепо дочекани од стране љубазних монахиња, имали смо прилику да чујемо нешто најбитиније што је везано за овај манастир. Следећи на реду је био манастир Свете Тројице.Малим, узаним и помало клизавим путем смо стигли до тог манастира. И наравно ту је било такође прелепо. Мада, ту нисмо могли пуно да се задржавамо, јер смо били у стрепњи да нас не ухвати мрак.
Водич нас је обавестио да ћемо ићи краћим, тако званим монашким путем и нај тај начин брже стићи до аутобуса. Доста камења, опалог лишћа и стазе која је била прилично стрма, а мрак је био, на „прелому“, случајном грешком водича залутали смо.Када је водич схватио да је погрешио пут, био је веома уплашен, вероватно је мислио како ћемо реаговати ми, а првенствено наставници на ту помало страшну и забрињавајућу вест.  
  Свакако да смо били помало изнервирани, зачуђени и међу нама је владало, код некога пуно страха, код некога мало, док га неки нису ни имали.Једна госпођа је одмах обавестила службу спасиоца, који су се након брзог времена , појавили на лицу места. Након добро организоване идеје како спустити децу, за неких два сата сва деца су била на сигурном, без већих телесних повреда. У аутобусу смо сви били уморни.
Сада када су нам се слегли утисци, свесни смо какву смо авантуру доживели. И, наравно, прави планинари морају бити спремни на све, па и на овако нешто.Текст написала:Маја Петровић, ученица VII 4  
   
 
   
   
Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.