0

Островица

аутор: Милорад Шакић датум: 28/04/2011 у: Извештаји |

Островица на Велики Петак 2011.год. 

 

Мото „само нас киша може спречити“ да остваримо узлет на Островицу, није нашао плодно тло у сунцем обасјаном јутру 22. априла 2011. на велики хришћански празник Велики Петак, када је почело окупљање планинара и љубитеља природе на унапред заказаном зборном месту у спортском центру у Лазаревцу.

Близина култне локације омогућује свима да се добро одморени и са ореолом позитивног енергетског набоја појаве и масовним учешћем дају јачу ноту акцији, коју испред ПД „Вис“ води Славко Ивановић.

Мало кашњење које постаје традиција, ради урока; окупља нас 34-оро који се по ранијем договору или ад-хок систему смештају у унутрашњост љубимаца четвороточкаша. Пут нас води ка варошици Белановица, где смо уприличили први пит-стоп да би извршили консолидацију присутних , направили распоред и омогућили сеансу цигареташима. 

Вијугави, некад асфалтни пут,  караван возила провлачи преко села Трудељ ка селу Варнице где тражимо добру хладовину за мезимце. Врши се распакивање и препакивање онога што је као најпотребније понети на камену шиљату громаду Островицу која нас посматра узвишена и достојанствена.

Посматрам расцепљени „зуб“ високо изнад нас, такорећи у облацима, којих данас нема и покушавам да докучим како се испети на круну „зуба“. Шаренолика колона одлично расположена и орна хватања у коштац са свим потешкоћама, читај опасностима, шпарта преко ливаде окићене ливадском орнаментиком сунцем обасјаног пролећног дана. Полако апсолвирајући брдо запљускује ме научна расправа Раје и НН учесника, дали је са десне стране воћњак оскоруша. Нисам начисто шта би резултат, али би моје скромно знање саветовало дување у Рајина једра.

Колона се развлачи па стиже заповест да се окупљање направи на уласку у хладовити шумарак, поред обележја да улазимо у „Споменик природе Островица“. Распоређујемо се у змијолику колону која креће пут стрмог каменом опточеног успона одлично обележеног . 

Велики проблем овде поред уске у камен утиснуте „стазе“ и љигавих делова покривених наквашеном земљом, од оскудне течности коју камене громаде пропуштају, знају приуштити и гмизавци којих има и чију територију „нападамо“. Пошто је зима била респектабилна налазимо спас у размишљању да се ови власници тапије на Островицу нису дехибернисали. Свеједно свако завлачење руке у расцеп стене у циљу прихватања ослонца, радио сам са знатижељом шта ту има. Нико није пријавио блиски сусрет са овог пута „гостопримљивим“ домороцима. Били су у „Стелт“ издању.

Успон је захтеван, сваки корак мора бити промишљен, растојање преко потребно да се не омета колега ни испред ни иза. Метри успона споро промичу а тек смо их свесни, када на мини платоима застанемо да се осврнемо око себе, и приметимо да се Шумадија удаљава од нас а куће поред којих смо пролазили постају кућице, дубоко потонуле у амбис испод наших стопала. Поглед у вис и не потежем, да себи не отежавам положај све рачунајући да има још мало. 

Једина добра ствар је ветрић који нас блажи, ћарлијајући поред нас распечених по стењу погледа упртих у место где се прихватамо или ногом ослањамо. Мој „анђео чувар“  Славка води конферансу са мном, са собом, са птицама у лету, не могу да у беспућу нађем кабл на који је прикључена да га дезинтегришем. Само радила би она и на батерије. Она је уникат.

Вероватно сам најстарији учесник подухвата „Островица на Велики петак“ па са дивљењем посматрам клинце који се пењу као чворци будно пажени од својих најмилијих. 

Стене се пуне отисцима прстију и дланова. Свако даје несебични допринос да се одржи на комаду камена и помно прати оног изнад у жељи да открије куда и како даље  увис. Црвени кругови нас уверавају да смо на правом и добром путу. Много се уздам у обућу, која ми ресетује страх на сваком следећем полукораку. Кораци су овде велика мера за дужину.

Коначно смо на врло великој каменој пасарели под малим врхом. Чело је већ на успону ка великом врху. Између њих два је усек ширине козје стазе па процеп у стени додатно обезбеђен металним шиповима за прихватање при пењању а богами више при силаску.

Добро сам се уморио, ноге ми подрхтавају као возачу који дуго није возио. На малом сам врху и користим да погледом обухватим панораму, окићену у зелено-белу хаљину из чијих скута провирују кровови разбацаних домова. Путеви као везе луфт балона лелујају некуд ка околним висовима, нестајући на превојима. Полако доводим пулс у оптималу и халапљиво хватам пера ветрића који поред мене језди у недоглед. 

На великом врху по скученом платоу размештају се планинари и ограђују ђаконијама уприличеним посебно за ову прилику. Са врха до мене допире позив вође групе Славка да премостим последњу препреку и горе им се придружим. Нисам  се одморио довољно па стајањем на ноге покушавам да одагнам грчеве у мишићима а за то време ме Славко позива да учиним још тај корак напред кад сам већ ту на дохват руке. Видим човека коме је стало до тога. Ја знам своје могућности па пролонгирам ствар да би се на сваки начин унормалио. Славко силази да би своју подршку оснажио и тада му видим у очима да му то заиста нешто значи, крећем горе. Метални шипови помажу па се извлачим на моју срећу и Славково задовољство.

Горе неизбежна Славка која држи банк и нуди ме седативом, из једне полулитарске боце. Како сам себи обећао чашћавање пивом у етно кући у Трудељу, до које могу стићи само спустом низ камено тело Островице, њена понуда ми је личила на проводаџилук за покушај Икаровог лета.Учтиво јој одбијам понуду док пажљиво корачам платоом, са дигиталцем у руци, у жељи да део ове лепоте понесем за приказ другима. Срце ми је пуно. Драго ми је да је и Славко задовољан јер се толико трудио око мене. 

Тања ми је одала усмено признање на мојим описима појединих наших експедиција, што ми јако годи, али ми је и онако другарски замерила на једној сузи у њеном оку, коју сам лоцирао под Бобијом. Покушао сам да се одбраним да је то био уметников утисак, али нисам сигуран да сам успео. Шеретски ми набацује да је интересује, како ћу данас уприличити опис свог пута у облаке Островице. Да ли ћеш ишта читати зависи од тога да ли се у комаду дочепам забрана. Ипак би волео да нешто напишем макар и остао читав !

Један облак направци нам сенку и мерак за душу. Свако упире поглед даљину као очи да напаса. Велики и мали Штурац су тако близу а тако далеко. Овчар и Каблар наши пријатељи од прошле недеље пландују у измаглици. Поглед нам се скреће ка Букуљи и Венчацу које ускоро похађамо. Космај се стидљиво крије у подневној измаглици. Али покрет на доле почиње. Деца и њихови најмилији имају предност па иду први. Озбиљност им се огледа на лицима. Силазак је увек захтевнији и тиме опаснији. Умор је ад-актиран па се корача чврсто са великом помоћи руку па помало личимо на далеког претка. Тражи се место за стопу и прихват руком а погледом се прати знак у камену.
Висина опада сваким кораком. Друштво ми праве Тања испред и Славка иза, док се ја у средини шепурим све пазећи на могући погрешан корак, који би добро омрсио камене блокове и можда просекао нови пут, који би у знак пажње носио моје име – Шалетов пролаз. Славка ми стално набацује могућност да ја прејазим неки јендек и иде замном са запетим дигиталцем, да сними тај скок у амбис и славу. Ипак скромност ми налаже мирноћу и духовитост за славу има времена па ко дочека. Славка ће добити реуму у прсту запетом на обарачу Канон-а. Коначно ево и каљавог пролаза а то говори да спуст губи дах, па на пањићу украј шумице приметих Јовицу, како се излежава. Коло плете ситну нит из долине у коју се спуштамо весело чаврљајући јер се све добро окончало и сви смо на броју. Сликање за успомену на квалитетно обављен задатак, па спуст кроз ливадски травњак на пут  где срећемо бициклистички караван. Поздрављам се са Сашом познатим као Точак који ме је и увео у ову причу, развлачећи ме по јужном Кучају као коре за питу. Ипак, хвала му!
Следећу станицу Трудељ посећујемо окрњени јер се некима журило у загрљај дома свог. Тања схвата о чему говорим, надам се. Скрећемо са  кобајаги асфалта на сафари-пут, где се ловимо по прашини, па тако уловљени постројавамо у сеоско двориште, чија је централна фигура шарпланинац према непознатима доста непријатељски настројен. Домаћин нам објашњава да пацијенте не дели на мушке и женске ни на црне, смеђе и плаве. Нећу да са оволиким адреналином завршим на трпези најбољег човековог пријатеља. 

Власници објекта у добром домаћинском маниру желе нам добродошлицу и уводе нас на осунчану терасу поред базена чија вода не улива поштовање. Размештамо се према личним афинитетима; ко на сунце ко у хладовину, нестрпљиви да се опустимо. Београдско хладно стиже на дружење са нама, али му је пресуда извршена дубоким гутљајима, па се реприза намеће сама по себи. Прелистава се сет данашњих ситуација и праве планови шта и како даље?

Олимп је тема која многе опседа како се термин одласка примиче. Неко је успео да се избори код своје лепше или јаче половине за одлазак а неком предстоје тешки преговори. У оваквој ситуацији ишчекивања, домаћин части топлим гирицама које подстичу апетит за пићем. По тераси изнад наших глава кружи орао са фото апаратом и прави фотке које ће бити голицљиво интересантне. Једва чекам да угледају светлост дана. Јоцо шта ли смераш?

Опет се парамо па једна група одлази у шетњу док се ја препуштам сунчевим зрацима. Ветрић душу блажи, Јовица пали ауто па назад. Бензин нам је препрека коју не успевамо да прескочимо на пумпи у Белановици, па бауљамо уз  и низ Кик у нади да приватни сектор ради у Брајковцу. Спас налазимо у једном складно уређеном дворишту па коначно опуштени јездимо  и окончавамо веома интересантни али опасни излет на Островицу на Велики Петак лета господњег 2011. 

Ово пишем балсамиран, укочених екстремитета, тек трећи дан а сутра требам на нову сеансу на путешествије по Рзавском крају са Драганом и Небојшом. Сретан нам пут и Вама пребирање по врућим успоменама Островичким.

 

 

Преживео Островицу да би ово написао

Шакић Милорад   ПД „Вис“ Лазаревац.

слике: Драган Богдановић и 

Јован Арсенијевић

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.