 |
 |
Островица је узвишење у оквиру Рудничког масива које доминира селима Варнице, Заграђе, Драгољ и Трудељ у општини Горњи Милановац. Надморска висина врха је 758 метара. По пореклу, представља остатак разорене вулканске купе. Крајем маја 2009. проглашена је за споменик природе. Због свог положаја и облика, била је у средњем веку значајна јер се на њој налазило војно утврђење, чији се остаци и данас могу видети на самом врху. Легенда каже да је утврђење подигла проклета Јерина, која је умрла у оближњем Руднику. |
 |
 |
Пут иде ливадом до шуме, која, како се пењемо, препушта простор голом камењару. Стене су доста глатке а могу бити влажне и клизаве- зато је потребан опрез. То се нарочито примећује при силаску и треба се мало помучити да се нађе природан рукохват. Стаза је иначе добро маркирана а ове године су постављени клинови са прстеном кроз који се може провући сигурносно уже. |
|
|
Врх се састоји из два дела повезана уском стазом. Нижи, северни је приступачнији и уз њега се можете узверати само држећи се за природне ослонце, а ка јужном, вишем и пространијем постављени су клинови који умногоме олакшавају успон, а нарочито спуст. Ко је љубитељ прецизних података, треба да зна следеће:
Дужина трасе – 2 км
Најнижа тачка – 528м
Највиша тачка – 758 м
Кондициона тежина – 3/10
Техничка тежина – 8/10
Извори питке воде – не постоје |
 |
 |
И попесмо се сви на врх, онако шаролика група, без неких проблема. Седимо, гледамо и коментаришемо како се виде Медведник, Повлен па чак и Јабланик. Ветар као и обично дува, не претерано, али довољно да нам „обуче“ јакне. Пробамо Наташину питу са јабукама, за коју сам направио безобразну примедбу: „А јел` нам то Мица послала, кад већ није дошла?“ Морам признати да је то спортски поднела. Дарко и Радоња су направили један полукруг око врха, спустили се ниже преко јужног гребана и дошли са те стране на врх. |
 |
 |
Препоручљиво је избећи зид утврде јер камење у њему не улива поверње сигурног ослонца. Додао бих да ове године нисмо видели поскоке. Хладно време претходних дана их је вероватно задржало у рупама. Прошле године смо их видели неколико на стази и у жбуњу поред. |
|
|
После одмора и окрепљења, почесмо полако да се спуштамо. Ово је увек тежи и опаснији део. Помажемо једни другима а поготово малима и млађим. Опрез је нарочито битан код доњег дела где вода кваси стазу и где се камени део завршава. |
 |
 |
Даље нас је пут (Славко, тачније речено) одвео до брда званог Теовац, где је смештена ловачка кућа и са чијег се пропланка пружа прелеп поглед са једне стране према Островици а са друге према Букуљи, Венчацу и Вагану. Чак се видео и Стубички вис изнад Лазаревца. У шумарку са стране брда Раја је (ко би други) нашао сремуш па је настала потрага за најлон кесама. Било га је толико да је лакше било косити га. |
 |
 |
Излет је имао и традиционални завршетак: у селу Трудељ, код Милутина Матића, власника виле „Милица“, с тим да ове године, због кише која се најављивала, нисмо ишли до ловачке куће на суседном брду. Уз кафу и освежење, стони тенис и билијар, провели смо следећа два сата. Умало да заборавим: реванширао сам се Давкету за прошлогодишњи пораз у стоном тенису. Одлучујући меч је заказан. Наравно, на Велики петак, следеће године. Традицију треба поштовати. Имам годину дана да уживам на ловорикама. |
 |
 |
Делови текста о Островици преузети су са сајта „stazeibogaze.info“, од Александра Лазовића и са Википедије. |