0

Недеља на Маљовици

аутор: Милорад Шакић датум: 17/11/2011 у: Извештаји |

 
 

Ноћ још хара долином. После суботњег умора сан није стамен али се рано мора устајати јер Маљовица има своје законитости које се морају поштовати. Једна од њих али врло битна је да се око поднева склапа ружа ветрова на врху што зна прећи у јако непријатну олују па је паметно бити даље од врха у то доба дана. Да би се то постигло морамо се учланити у клуб раноранилаца и збуњивати бугарске петлове. Нема нам друге.Видају се жуљеви „ала Мусала“ спрема за пут минимална опрема. Једино Влада носи ранац као да му је намера да са Маљовице иде пречицом за Србију. Његова мешина за воду имаће данас ватрено крштење. Божа као прави домаћин врши прозивку па даје знак за покрет кроз Мечкину долину ка дому под Маљовицом који је на 1956 мнв.

  Крећемо се пошироким али неравним шумским путем веома мрачним због високих крошњи а и слабе светлости недељног јутра у повоју. Улазимо у национални парк Рила све је јако скромно и екстремно чисто али табла поред које пролазимо позива на пажњу и опрез. Случајни пролазници се упозоравају да код блиског сусрета са медведом појединац треба остати миран, без наглих покрета, вике и покушаја бежања како медведа не би иритирали.Мада смо у групи и страх ублажавамо причом није свеједно.Поред нас речица Маљовица стрмоглављује се ка Белом Искру па пут Црног мора. Својим сопотом зачињава ледени мир Мечије долине. Код малог бетонског премоста извирује симпатични каскадни водопад кога улепшава чесма са питком водом. Пут постаје све каменитији а терен са добрим успоном. На узвисини оивичен штурим растињем и бунгаловима стидљиво се назире дом под Маљовицом на респектабилној висини 1956 мнв.
Дан је далеко од устоличења јер се сунчеви зраци боре са околним врховима за пролаз у долину на којој и ми тражимо место под сунцем. Кратак одмор за препакивање опреме и договор шта и како даље. Нисмо сами.Око нас је неколико група које стижу или одлазе пут Маљовичких врхова који су на дохват руке али јако далеко. Примећујемо групу алпиниста, пењача Бугара, који се устремљују према литицама десно од нас.  
  Вертикалне камене зидове висине по нашој процени око 400м они ће пењати у склопу обуке. Ми морамо даље. Владину носивост проверавају Рајко и остали уваљујућћи му у ранац своје вишкове. Секретар то стоички подноси спреман да се испење по сваку цену.Водич Жикић даје 10 минута до поласка па се организује фотографисање и покрет почиње. Уска стаза се убрзо претвара у каменити пут препечен многим каменим блоковима као препрекама.
Пењући се увис са леве стране дубоко испод стазе је долина по чијем дну кривуда бучна речица Маљовица односећи воде многобројних извора поред којих пролазимо или  ћемо тек проћи. Долина је по ободу речице начичкана шаторима заљубљеника у предивну природу.  
  На десној страни поред нас остаје језеро једно од многобројних. Вода је хладна до бола али Рајко поред воде позира у дресу предратног соколаша. Постаје све топлије али не и неиздрживо. Корак се скратио по каменим каскадама па нас етузијазам храни да издржимо на путу ка врху.Колико год терен врха са севера изгледа негостољубив толико страна до југа делује питомо јер се до врха испречила ливада, додуше под косином али приступачна за успон. Излазак на врх отклања умор јер поглед ма где упућен плени душу и дигиталце усијава. Сунчано недељно преподне има век трајања па се после кратког одмора тела, витаминске окрепе морамо растати са чарима врха Маљовице јер око поднева сурова планина зна да се помами и планинарима загорча лепе тренутке уживања.
Повратак је можда тежи од успона јер се сусрећемо са много сипара који уморним ногама загорчава живот. Прелазећиу преко водотокова присећамо се приче наших претходника који су све ово радили по зимским условима упадајући и пропадајући кроз снег па тако мокри стигли у топли дом.На сваком застајкивању сликања за успомену и констатација да је данашњи дан тежи од успона на Мусалу. Поподнне одмиче када смо поново угледали дом под Маљовицом направили краћи одмор и низ Мечију долину спустили се у наше пребивалиште.  
  Опет смо стизали као Турци на буљуцима а посебно ми се дојмио Влада који седи пред домом и хлади табане јер нема кључ да уђе у собу. Прва је са Маљовице сишла Марина, ћерка вође пута па јој на овај начин упућујем похвалу.Неша, мој цимер опет пости а ми јуче појели посни пасуљ па се тражи посна храна које нема. Славка у трансу не мисли на умор већ на одлазак у Боровец да покуша пронаћи поштеног налазача свог Canon-a.Желим јој срећу али мале су наде за такав подухват на Балкану. Ипак треба покушати. Ја из собе радије не бих па гледам утакмицу Мињор-Левски и сазнајем да Ноле игра у понедељак увече са Надалом. Ваља се и одморити јер и сутра је напоран дан. Размишљам како спаковати кракове у минибусу јер ми је запало седиште над точком који ме тако истресе да сам одмах после јела гладан.
Истражна комисија се из Боровеца враћа необављена посла на челу са Славком која тугује за губитком апарата. Много је љута тако да нисам хтео да бацам коментаре да не изазовем бујицу“префињених“ епитета на свој рачун. Сетили се Неше који пости па му на поклон донели пржену рибу. Ухватише севап.Умор савладава па одпоздрављам са – лаку ноћи.  
   
У Лазаревцу,18. септембра.2011.год. Написао слово о Маљовици,Милорад Шакић  ПД „Вис“
Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.