0

На таласима Дрине

аутор: Милорад Шакић датум: 12/11/2011 у: Извештаји |

 

Лето 2011. се баш одомаћило па нас жеља вуче да глад за авантурама по природи утолимо у таласима Дрине на предивном веселом спусту коме вредни баштиници туризма у Бајиној Башти одредише термин за суботу 23.07.2011.год.Мада је претходних неколико недеља земља горела од температура па се највише времена проводило у тражењу добре хладовине баш овог викенда јула време се узјогунило па је код многих створило дилему „бити или не бити на Дрини“? Ипак они прави који са Дрином другују нераскидиво дилему нису имали па су се присајединили саобраћајној реци која је са свих страна куљала ка Б.Башти и коначном одредишту подно хидро-електране код Перућца.

  Неколицина нас из планинарског друштва ВИС из Лазаревца којима је свака акција у природи на срцу одметнусмо се у поподневним часовима последњег радног дана у недељи пут смарагдне лепотице и њених брзака. Организација нам нешто није ишла од руке али захваљујући Барду рафтинга на овим просторима а и шире, г-дину Милети Ранковићу успели смо да прележимо све дечије болести успешне организације и вакцинисани његовим ентузијазмом смогнемо снаге да дата реч и новац буде наш покретач у нешто предивно. После силних претумбација и комбинација ко би са ким могао ићи коњи наших аутомобила зајахаше асфалт те пројездишмо долином Колубаре па кроз улице Ваљева ето ти нас на серпентинама на путу за Дебело Брдо где дадосмо одушка и потражишмо душевни мир у угоститељском „храму“ у Пашиној Равни. Одмор прија али Дрина зове па пут настављамо велеслаломом који нам омогући да имамо органолептички контакт са лепотицом која се увија провлачећи своје змијско тело ка Љубовији и даље. Предели окупани поподневним сунцем маме погледе. Како возаче сачувати од шарања по хоризонту који као да је на дохват руке а понор на дохват „гаса“?
 У месту Рогачица се путоказима усмеравамо на прави пут па се са првим сумраком појављујемо на плацу где тутње децибели са бине која маркантно својом појавом показује где ће бити центар забаве љубитеља музике произведене прстима и гласовима бендова Неверне Бебе, Ортодоксни Келти и Електрични оргазам. Место за камповање мора да је бирао неко јако суптилан па нас лоцира поред „магистрале“ која води од места за освежење до пољских WЦ-а. Тако се нисмо осећали усамљено поред многобројних ноћних посета ликова на климавим ногама који журе на кипање вишка течности а успут закачују канапе и шаторе. Срећом упада није било или нису обзнањени.Још у доласку наша Мица доживљава стрес са љубимцем четвороточкашем па одмах чопоративно крећемо да проблем одблокирамо. Имао сам осећај да проблем морамо решити јер у противном „губимо“ Мицу. То сам јој и рекао па када се на први кључ ауто „јавио“ осећао сам се као олимпијски победник! Како? Тајна. Мрак увелико слетио на ливаду орошену кишицом која ромиња и обасјану луксима рефлектора а ја идем по незнам који пут да показујем како ући у камп неким од наших колега који долазе као наставци турске серије. Од звучника побећи се не може па су нам мобилни телефони од слабе фајде. Премда уморни сну се не радујемо јер децибели се размилели около па се умор може утолити тек пред зору кад „Бугари крећу у јуриш“..  
  Како се сати уситњавају ми се осипамо нестајањем у аутономију шатора у покушају да се одморимо. Помислим како би добро дошло мало нестанка струје колико да одморим уши али није ни организатор за бацање па се обезбедио. Ваљда сам и заспао, шта ли , тек мир и хладноћа наступајућег јутра указују на нови дан. Мир овладао тако да се чује мушица како вози фијакер а и једна биксна у точку јој нешто шашољи.Излазим вани на некад ливаду а јутрос бојно поље прекривено кршем и отпадцима које учини разуздана младост опијена музиком са бине. Неки полу наги леже по трави док ме штрецају леђа само од погледа. Магла скрива брда и светлост Сунца па се јутро одужило. Код моста за Скелане ранораниоци већ у води до појаса изазивају моју пажњу па им се придружујем. Вода је ледена па се као поштам при уласку док ме један са воденим санкама  не окали.Сад је све лакше али брзо излазим на обалу. Пешкирам се и пут под ноге. Окаљен поново заспах до момента када Зоки поче да позива на устајање и доручак. Дан одмиче Сунце вири стидљиво а час почетка спуста се примиче. Славица као прави домаћин позива на јутарњу кафу уз коју се почиње правити распоред ко са ким иде у пловило. Радоња нормално има проблем јер је пловило отказао у зло доба па сад конта куде да дене повелико друштво које се на њега ослонило. Али „сињоре испеторе“ има решење па стичем утисак да он проблем направи из досаде.
Путем се вије колона која краја нема па ускачемо у исту кад се неко сажали на нас и пребирамо кривине до Перућца и бране изнад места у кањону. Погубили смо се тако да се божије стадо служи озвучењем службене бине да би скренуло пажњу на себе. Ту затичем и Владу који води бабу позеленелу од зиме и страха да их маса не потера некуд где не желе. Како се бака обрадовала кад ме видела и осетила да је спас на видику. Предајем их јавки па се враћам по делове екипе који још тумарају около. Маркантна брада друга Раје одаје му положај па и њега лоцирам али „Радоње и Цо“  нема па нема. Врачам се и затичем ону исту бабу како врши распоред за пловидбу и схватам да сам прекобројан. Средиће тебе Били помислим па наставим да се борим за место у чамцу. Старија бака ипак погрешила у бројању па се „ушалтујем“ .Приносимо чамац води. Гужва неописива али нас четири „штајерца“ Маџа, Џегер, Зоран и ја крчимо пут  ка таласима Дрине док ми се камен не омаче под ногом. Нађох се до гуше у течном леду спасавам дигиталац док ме матица вуче к себи. Маџа упао  такође али је код њега плиће.Окаљен и дефлорисан гребем ка обали и чамцу у кога већ посада улази и заузима места са погледом на јавност.  
  Комплетни се отискујемо од обале у авантуру дугу цца 25км. Око нас шаренило чамаца и тоалета које требају да улепшају авантуристкиње док их таласи носе пут циља у место Рогачицу. Дан би могао бити потпунији јер овако са оскудном светлошћу делује као да се Сунце крије од некога. Облаци нас прате пристојно удаљени па ни киша није искључена. Дрина се подигла некако усправила па подноси све несташлуке спусташа који се боре са њеним хировима да би ухватили курс. Док ми полако мимоходимо слапове Врела непрегледна маса се устремљује са обале ка чамцима да осети све чари пловидбе. Роштиљи се распаљују у такту трубача који неуморно цима тела на игру. Прве лименке пива полажу своје „животе“ за добробит опуштања док клека и вињаци својом овером дају кредибилитет збивањима.Полиција обавља своју дужност шпартајући на безбедној удаљености од нас „водене пешадије“. На десној обали су гроздови знатижељника попунили свако слободно место по врбацима да присуством увеличају доживљај. Лева обала ми је некако пуста па скривам поглед на њену страну.Посебно нас из Лазаревца има у изобиљу.Као да се наш град преселио на Дрину и њене обале.
Поздрави и евоцирање успомена са неких других регата и места титрају у ваздуху и заливају се пивом. Први купачи секу таласе хладне реке што код нас изазива малу завист али и ми „коња“ за трку имамо па се Раја отискује са пловила пут бистрог зеленила запенушаног брзацима и завеслајима срећника. Мали Влада моли бабу да и он постане део историје Дрине али камено срце бабе Славке је неумољиво па се његов скок у воду пролонгоира до даљњег.Зато Влада неуморно сакупља лименке пива па сам се у трену побојао да би тако оптерећени могли отићи на дно.Све чинимо да се решимо терета пића али јавља се проблем инспирације. Раја би али не може због инспирације па се жали Мици коју мучи исти проблем. Дајем савете како да се реше течног баласта али су они некако срамежљиви. Нагло се  подиже ниво реке а разлог је био Маџа у реци. У том убедим баба Славку да пусти Владу у воду што овај једва дочека и бућну. Милица не издржа па и она плива око џакова са лименкама. Ако сви буду инспирисани Дрина је у опасности.  
  Прилази код Б.Баште су као шипак пуни народа који маше неком кога препознаје а ми машемо свима редом. Дим роштиља полего по води па сви погледи делују као матирани. Стотине руку машу са скеланског моста испод кога се провлачимо  на путу ка јединој тачки која баца сенку на све виђено. Поред саме воде на обали огромна депонија смећа се разбашкарила показујући степен небриге за очување околине и предивне воде која протиче даноноћно поред. Може се само замислити каква је Дрина кад порасте водостај и њени таласи крену да пребирају по смећу .Зато позивам домаћине из Б.Баште да сперу ову љагу са свог образа и учине једним потезом много за природу,очи и душу сваког пролазника. Ви то можете. Нека фотографија ове небриге уз овај текст буде мој скромни допринос акцији која ће нас ретосиљати таквих снимака догодине и упитних погледа странаца којих је све више.
Настављамо даље ка исходишту у Рогачици док се облаци поново групишу поврх наших погледа све претећи да покваре дивни доживљај. Иза једне кривине почиње груписање уз обалу што указује на крај спуста. Неки настављају даље ка  Љубовији. Непрегледна маса пловила и учесника мили ка обали где се средјују утисци и опрема за транспорт. Кроз ту кошницу мигоље аутомобили који одвозе неке учеснике док ми наступамо ка путу где се љубазни домаћин побринуо за квалитетан аутобуски превоз. Маса се смањује па и ми налазимо место у једном од аутобуса.У великој гужви ипак смо нашли место па се кроз разговор о управо окончаном спусту шире дијапазони мисли до појаве нових симпатија и много тога. Нисам ни у сну очекивао да ће наш најстарији члан наићи на „сродну“ душу и да се из целе приче и познанства сродне душе забораве да сиђу у кампу већ отплутају у Перућац. Ми који смо сишли почели смо да правимо нови распоред за спавање јер смо рачунали на новог члана. Нисмо размишљали шта ако вест процури у јавност али смо се поуздали у веште преговарачке способности нашег ветерана који би жедног превео преко воде.  
  Док мрак краде део дана и простор око бине се пуни на прве акорде Ортодоксних келта, досадна кишица хлади узаврелу младост примећујемо долазак Казанове из Перућца. Био је сам.Где је пукло, шта није ваљало контамо док његова горостасна фигура напушта аутомобил.Тајанствено му се смеју брци мада одмахује главом сваљујући кривицу на даму да је била алкохолисана и да је се једва ратосиљао. Зоран му помаже у одбрани од нас који насрћемо са свих страна. Музика утиче да више ни сами себе не чујемо па се препуштамо игри и пиву. Наша екипа има необичну кореографију па привлачи погледе посетилаца оригиналним покретима и захватима. Док киша сипи тела се извијају у сплет фигура за које смо сумњали да се могу извести. Колегинице из Шапца су неуморне. Умор ме хвата а и касни сати па се повлачим у аутономију шатора док децибели Електричног оргазма парају кишну ноћ. Колегиницама Ивани, Мици, Славици, Наташи  и кореографу Дарку умор је мачији кашаљ.
Јутро магловито и прохладно стиже. Сунце као да је узело слободан дан те недеље док ми тумарамо око опреме. Славица и бака Славка се бакћу са спремањем кафе и чајева  од трава које Раја протежира као лековите. Пакујемо опрему па мили моји куд који. Дошли неорганизовано што да кваримо одлазак. Група коју предводе возачи Зоран, Маџа и Андрија би на Перућко језеро. Покрет. Огледало језера посољено зрацима  јутра које навире активира идеју да се провеземо поред његових обала стрмо исклесаних и шумовитих аплицираних са многим кућицама за одмор. На таквој обали доручкујемо док чекамо „капетана брода“ да се појави.Бродица сече мир воде касног преподнева док ми размештени на балансној основи са благим поветарцем у коси упијамо лепоту која се пред нама репрезентује. Дигиталци изгибоше од посла. Посматрају се предели само овако са воде видљиви.  
  Раја посебно интересовање показује за Предов крст и могућу путну комуникацију. Капетан брода даје објашњења. Језеро се добро повратило од малтретирања људи узводно са смећем мада се по отишцима још примећују трагови људског немара. Правимо круг па се поред десне обале враћамо. У рукавцу где утиће речица Дервента једна група, њих четворо, нас напушта и сувоземно се враћа на полазиште. Баш ту посматрамо призор како белоушка змија са жабом као пленом врши дистанцирање од нас потенцијалних непријатеља. Питање је ко се кога више уплашио. Повратак у базу обележавамо купањем поред понтона где Маџа изводи „салто мортале“ са сретним крајем. Лубеница и диња стављају тачку на и па се тако силно разгаљени и пуни утисака покрећемо у правцу Лазаревца. Успутна „молитва“ на Пашиној равни под обавезно. Предвече се разилазимо срећни ради добро обављеног излета.До новог виђења.
  У Лазаревцу  01.августа 2011.год. Писао под утисцима опијен Дрином                                                                           члан посаде Милорад Шакић ПД Вис
   
   
Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.