Маглић и Волујак

аутор: Милан Васиљевић датум: 04/07/2016 у: Извештаји |

 

Први дан.

Коначно је освануо дуго ишчекивани 24-ти јун 2016 год, дан када смо кренули у освајање Маглића и Волујка планина које се налазе у БиХ. Седамнаест планинара П.Д „Вис“ окупило се испред просторија друштва одакле крећемо „Франки” превозом. Јутро је било лепо и сунчано, а такво је било и наше расположење песма и шала је била присутна од самог старта.

 
Пут нас води преко Дебелог брда ка граничном прелазу Скелани. Уживамо у лепим пределима и видицима који нам се отварају. Када смо прешли гранични прелаз упућујемо се ка археолошком налазишту „Municipium Malvesiatium”-Скелани Сребреница. Од водича који нас је срдачно дочекао, као и директорке овог места сазнајемо да је ово налазиште проглашено култирним спомеником од изузетног значаја, јер се ту на тим просторима налазило седиште античког града „Municipium Malvesiatium”- што је јако значајно за ове просторе и саму Сребреницу.
 
Поздрављамо се са нашим домаћинима и крећемо ка Вишеграду. Пут нас води поред реке Дрине, уживамо у њеној смарагдној боји живописним местима кроз које пролазимо и којима ова дивна река даје невероватну драж.

У Вишеграду правимо паузу за обилазак Андрић града као и мост на Дрини познатијег као „На Дрини ћуприја”. Ова грађевина је из 16-тог века и грађевина је великог везира Мехмеда-паше Соколовића. После паузе крећемо ка Тјентишту где се налазимо са водичима и полазимо ка Пријевору где намеравамо камповати.

 
Скрећемо са главног пута и сада нас пут води ка националном парку „Сутјеска”. На Пријевор стижемо по мраку. Пошто је ово републичка акција, планинари који су пре нас дошли већ су наместили своје шаторе. Умешно намештамо шаторе упркос киши која нас је дочекала чим смо стигли. Видно уморни сви смо брзо заспали уз звуке нечије гитаре и фине мелодије која је допирала до нас.
 
Други дан.

Започели смо ход ка Трновачком језеру у зору са ливаде ка шуми. Непрестано зујање инсеката и цвркут птица постајали су све гласнији, сада већ достижући силовит врхунац. Невероватан низ шароликих биљака бујао је испод дебелих стабала нетакнуте шуме чији су раст подстицали влажни ветрови који дувају и баш нас освежавају. Дебели слој лишћа на земљи ублажавао је сваки наш корак и чинио га лаким.

Стижемо до језера смарагдне боје које је са свих страна окружено планинама и шумом. Положај на коме се језеро налази је леп,примамљив, усамљен и диван. Код језера правимо паузу уживајући у прелепој околини која нас надахњује. Лагано крећемо ка врху.

 
Пут нас води кроз шумовиту падину,за пробијање кроз њу био је потребан напор. На изласку из шуме све се више успињемо. Већи део тла овде је састављен од порозног кречњака прекривеног ситном црвеном земљом па је стаза јако клизава. Већини нестаје даха, а одећа нам је натопљена знојем али упркос свему настављамо даље. Инспирацију нам даје фантастичан поглед на језеро, које са ове висине има облик срца. Настављамо даље ка врху, долазимо на висину од 2148м и ту се природа побринула да врх не освојимо.
 
Грдни облак који се као оловни застор оцртавао на крају хоризонта почео се ширити и појављивати над врховима Маглића. Све разговетније је почео дрхтати ваздух потресен грмљавином која се ближила. Густи облаци као бачени пливали су небом, муња је севнула а гром је ударио снажно и срдито, киша је почела падати. Одлучујемо да се вратимо назад јер временске прилике не дозвољавају да се попнемо на врх који је на висини од 2386 м, тако близу а тако далеко. Силазимо пажљиво истим путем који је после краткотрајног пљуска јако клизав. Стижемо назад у камп после пређених 20км, па одакле крећемо ка планинарском дому „Волујак” који се налази на висини од 1450 м. Овај дом је јако леп,изграђен је од камена и на конаку може примити 22 особе. Увече уз вино одлучујемо да ујутру не идемо у освајање Волујка због лоше временске прогнозе већ да се попнемо на Кук, врх који се налази на висини од 1817 м.
Трећи дан.

Устајемо рано и крећемо ка врху у нади да нам се време неће покварити. Јутро је било ведро и свеже што нас је радовало. Пут нас је водио кроз ливаде и шуму. Све је дисало свежином, животом и оном чистом радошћу првих јутарњих тренутака када је све сјајно и тако немо. Ништа се није чуло осим гласова нас планинара, као и у самом шумарку неколико птица је изводило делове својих кратких арија и рекао бих после су прислушкивале да виде и чују наше коментаре како им је то испало. После лакшег напора стижемо на врх Кука одакле се пружа феноменалан видик на оближње планине. Правимо паузу за фотографисање и уживање у природи.

 
Са влажне земље дизао се здрав, снажан мирис, лак ваздух претварао се у свеже струје. Дан диван летњи дан осећао се на свему, све је гледало и осмехивало се као јутро, као румено тек умивено лице пробудјеног детета. Време нас је послужило време је било сунчано идеално за планинарску шетњу. Крећемо ка дому,обилазимо „Јагодино врело” беремо лековите биљке из нетакнуте природе. Стижемо до планинарског дома, поздрављамо се са нашим водичем и домаћином Мићом па крећемо пут Лазаревца преко „Шћепан поља”. После предјених 840 км стижемо у Лазаревац.

Некад када се пењем на неки врх питам се шта ми је то требало, али када се попнем имам тај осећај слободе, кад чујем само тишину коју ремети ветар, тад сам сам са својим мислима, заборавим све и већ размишљам који је следећи врх. Небо је граница…Остаје жал за неосвојеним врхом Маглића,али то је разлог више да на њега опет дођемо и следеће године и уживамо поново у живописној природи ових крајева.

Share

Comments Closed

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.