0

Крушевица

аутор: Милорад Шакић датум: 18/03/2011 у: Извештаји |

Призивање зиме сезона 2010/2011.Дубока хибернација је направила колективни помор међу члановима комисије за организацију акција у природи, па смо сходно наслову песме „узми све што ти живот пружа..“ ћапили идејицу желећи да је преточимо у идеју. Неколико нас, којима је код куће досадно, одметнуло се раног суботног јутра, на католички божић лета господњег 2010 да потврди чињеницу да нам окружење нису само коповске урвине, депоније шљаке у пламену, дивље депоније свега и свачега, потоци-колектори небриге и јавашлука, расадници смрада Гас бетон, Сушара, Универзал и многи други чије би име онечистило овај невини бели лист папира.  

  Популарни јутарњи „венчанац“ је тачан, али смо ми нетачни па у старту, у невеликом простору аутобуске станице губимо два члана, што схватамо када укрцани у поспаним путницима бременит аутобус почнемо пребројавање.Схватио бих да се то десило у иностранству, па за то оптужили некоректно преведени кондиционал али у ери мобилне телефоније са три оператера…не могу. Два другара Драган и Неша нису успели ни као слепи путници да запоседну аутобус, па реше да ће они поћи контра смером колико да им дан не пропадне. Браво момци то се зове корист од штете. Клацкамо се док аутобус пребира по рупама и троши наше време. Дан се пробудио и сањиво протеже док не приспесмо на одредиште у Крушевицу.
Дотежемо колане на ранчевима, пушачи пале цигарете јер је ваздух необично чист, па им „карбуратори“подешени на индустријску АРИУ клопарају, па они кашљем  буде кучиће по успутним сеоским авлијама по којима тек по неки вредни домаћин намирује стоку. Три представника јачег и три представника лепшег пола спорим ситним кораком даве успон ка врху гребена, који се отегао као „гладна“ година. На врху гребена мирно насеље, ушореног типа, скромно окићено и са читким натписима. Становници насеља залегли, разбашкарили се, почивају у миру док им се неки уљези каче на територију, седају за укусно постављен сто са клупама поред. Овде се све ваља, па  ваља доручковати у ишчекивању кафе коју вредне Славицине руке готове. Посматрам Славку путем, а фотографије су ми сведок, почела рукама да прави слово Ф али у ћириличном издању, како посматра локације на вечном коначишту па се ухватих у мислима „ма неће сад није ваљда… „Цима дим она пуним плућима и полако добија боју а кафа стиже као сируп против кашља. Испаде Славица мајка Тереза. ни крива ни дужна.  
  Запоседамо сеоски пут и Блажа констатује имена планина у венцу на хоризонту. Ено Медведника. Оно лево је Повлен, говори он, витлајући прстом у правцу од себе, па оно је Јабланик додаје, док Раја покушава да види стазе и богазе куд се кретао кад је у маратону проходио 103 км за неколико дана. Препознајем Островицу која као зуб ајкуле прети чак и вишем Руднику у позадини.Тада сазнадох да се на Велики петак иде њој у походе.Идем и ја. Пут нас води увис али још увек поред кућа, па пролазећи поред једне назвавши добро јутро и добивши адекватан одговор, зачух питање које старија жена упути младици која јој је асистирала код храњења пилежи – „Одакле иду ови људи ?“. Помогох у одговору  „Из Лазаревца“. Бака нечу добро а младица понови, на шта се бака подбочи и скрушено прозбори себи у недра „Јадни људи…“ Е мој Блажо шта нам радиш, направих опструкцију у себи, окретох се у страну да ми смех не скину са лица, па наставим да крцкам метре супростављеног сеоског путељка. Драган и Неша косе као Радован III негде постранце, мецају нечију тек поорану њиву и одмарају требећи чичак са одеће.
Децембар је и то у заласку али дан је за причу.Успостављамо контакт са ловцима из Трбушнице, па на њихов наговор утврђујемо коридор ка тачки 1 ловачком дому у Црнишави. На Кондића коси Блажа је имао краћи узлет и додир леђа са асфалтом али се све завршило на улубљеној лимарији. Срећа да није носио конзерве у ранцу иначе би био са апликацијама кругова по леђима. Пошто нас је Раја водио, нормално смо пут промашили, али „свијетло оружје“ у рукама нашим рече нам кудије треба. Аветиње врћите се, рече Друг, а ми што ћемо но назад па хоп пред дом ловаца.  Шпалир домаћина постројен у нашу част сачињен од Зокија и Владе предаје рапорт који прима Блажа као командант, мада му још сева у доњем делу леђа. Топла пећ и пријатна унутрашњост нам пружају уточиште па паде запоседање дугог славарског стола на кога се изручи сва сила месних нарезака, паштета, бакиних колача, ружа, пљоски…  
  Љубазни домаћини послужише нас шпецијам,а па протегосмо ноге на пропланку, где нам показаше шта се где види или очекује кад се некуд тамо крене. Интересантно. Сетим се наших другара у „невољи“ који поручују да су у потоку, да их снага и жеља за сусретом не напуштају да хране имају за два дана. Ово саопштим, па нам се умором проштепана лица додатно уозбиљише. Једину наду за њихов успех уливао ми је ПЕТАО који је живот положио за добробит других. Растајемо се ми, уз ловачке напомене куда и како даље, па се дочепасмо асфалта који нас одведе у Бабину реку. Седамо у намери да намиримо калорије разбацане около а дан се држи, па пивце изгледа неизбежан чиниоц у жељи да се дочепамо Лазаревца. Како седосмо тако се два лика појавише. Онако чичкави, са траљама блата око ногу представише се као Драган и Небојша. Нису слагали, само смо са напором схватили. Појави се и добро познати лик певца који нестаде као дух јер је много руку било око њега. Куда даље, опредељујемо се како би овој двојици избегли понављање, али они су изгледа дошли ПАРАЛЕЛНОМ МОНТАЖОМ коју ми не докучујемо. Преплићу се стазе, шумски путељци, ливаде, код Манојловог гроба се троши последња провијанта у почетак сутона који не обећава ништа добро хладноћом која сеже у кости, па спуст ка Лукавици, изнад које трепере светла велеграда даје наду у успешан исход. На уласку у село дочекује, нас уљезе лавеж паса, који буди радознали комшилук да по мраку шацује ко смо и шта тражимо. Светла велеграда нам иду у сусрет па сваким кораком осећамо дух урбаног, удаљујући се од руралног. Здраво, хвала на дружењу чује се на раскрсницама где се парамо и осипамо пут својих домова. Одлична акција, 23км прогажена, па екипа  сачињена од вође Блаже, Мице, Раје, Славке, Шалета, Славице и одметника Драгана и Неше може бити задовољна.
Саучесник у догађању и овековечилац

Шакић Милорад

 

 

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.