0

Одлазак у Клашнић

аутор: Јован Арсенијевић датум: 02/04/2011 у: Лично |

Има већ месец дана како сам се са Мирославом договорио, да кад крене сремуш, идемо у његово село да начупамо. Каже да га има – „можеш да га косиш“. Дође коначно и пролеће, крај марта је, јављају да је сремуш кренуо. Кренусмо и ми. „Ићи ће и један другар са мном. Фино, дал` има места да поведем Воју“? Углавном скуписмо се. Другара знам одраније – Драган. Понео и фотоапарат. То је између Диваца и Мионице. Кад скретосмо у Дивцима преко моста на Колубари, ја рекох: „Сад смо у Клашнићу – па у Клашнић и идемо“.

Дођосмо до викендице. Тамо нас сачека Мирослављев отац. Служење, онако редно, кафа, ракија… Па крете и он са нама, да нам покаже пут. Мирослав се љути. „Шта ми показује – хиљаду пута сам прошао“, али ваљда му је досадно, па се зажелео приче.
А да…заборавио сам да кажем. Воја је одмах нашао другара. И то верног. Пратио нас је храбро све време.
После сат времена дођосмо подно једне падине а она се се сва зелени. У ствари пуна је опалог лишћа а једино се зелени сремуш.
Углавном, набрасмо га ми подоста. И за комшије. Драган слика, а сад видим да га нема ни на једној слици.
Пети дан после бербе никако Гордану да намолим да направи пројару са сремушем. Јели смо га као салату, са кајганом, са јајима и сланином, са коцкицама пилетине у пиринчу, као додатак у чорби од шампињона. Али од пројаре ништа. Можда ће сад, кад види да сам се „глобално жалио“, решити да уради. Ако се не изнервира што је брукам преко www.
„Преврнух“ мало по интернету па нађох нешто о сремушу. Погледајте пост из категорије „Храна из природе“. Наћи ћете ту неколико рецепата. Чак има и слика.
За десетак дана поново ћемо отићи. После тога већ почиње да цвета. Овде барем. А тад треба отићи на Јабланик. Има га у изобиљу. И касније долази. Надам се да ће Вам пријати као и нама овај излет. А и чорба је била одлична. Ово разумете. Ваљда ћу заслужити пројару.
 

 ЕПИЛОГ

Кад је Гордана прочитала блог, мени је у задатак допало да спремам данашњи ручак. Нешто јој се не допада мој стил… Шта ћу, ајд` шпагете. Насецкам димљене „сељачке“ сланине ситно, ситно, лук влашац и све то издинстам са ловором, бибером, босиљком, и наравно месом (250г). У наступу инспирације дограбим сремуш, онако „количински“, помешам са парадајз соком и све то средим у блендеру.

Када сам завршио, имало је боју спечене земље,  али је божанствено мирисало. Онда шпагете број 5. Воја који је направио „бљак – фацу“, сипао је двапут. Добио сам дозволу да идем поново.

П.С. Гордана и даље не помиње пројару.

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2020 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.