0

Кањон Увца

аутор: Мирко Ђурић датум: 23/01/2012 у: Извештаји |

 

(16, 17, 18. IX. 2011.)

На помен кањона Увца љубитељима природе ранац се сам пакује. Описиван и сниман безброј пута неисцрпна је инспирација професионалним и сниматељима аматерима, спелеолозима, биолозома (посебно орнитолозима), еколозима, хидролозима, риболовцима, планинарима…

Кањон се налази у југозападној Србији на територији општина Нова Варош и Сјеница. Под службеним називом  „Специјални  резерват природе Увац“ стављен је под заштиту државе као заштићено природно добро од изузетног значаја, нарочито због очувања и заштите белоглавог супа. Колонија ових импозантних птица свакако је највећа знаменитост кањона, али не смеју се занемарити ни 104 врсте других птица (међу њима и веома ретки велики ронац), 11 врста риба и, наравно, видре.

Овде ћу стати са генералијама, о којима се заинтересовани могу подробније обавестити на неком другом месту,  и прелазим на лични доживљај.

  16. IX.

Тачно у подне седамо у Бокин ауто, машемо Тањи за коју нисмо сигурни да ли пати што не иде са нама или што смо јој узели ауто, и крећемо ка Увцу. Путује се опуштено уз честе паузе за кафу и друге потребе које у данашње време није коректно, а, богами,  ни паметно помињати. Рачунам, ако су једном Таличном Тому ретуширали цигарету шта ли би тек неки будући цензор могао урадити  са овим текстом. У Злакуси ручамо првокласну рибљу чорбу у „Подпећким водопадима“ и то нам је последњи оброк пред сусрет са кухињом златарских горштака.

Негде предвече стижемо у Комаране где одседамо код породице Гујаничић која је у оквиру свог домаћинства отворила пансион „Кућа на орловој стени“. Назив је потпуно одговарајући пошто кањон од дома Гујаничића дели свега пар стотина метара. После поздрава са домаћинима на брзину убацујемо ствари у собу и користимо преостало дневно светло за поглед на кањон. Као по наруџбини појављују се супови. Вешто користићи ветар лагано крстаре над нама. Неша и ја смо овде први пут и импресионирани смо призором, док одомаћени Бока показује умерено одушевљење. Касније се испоставило да није огуглао на исконску лепоту него му је било премало светла за фотографисање.  
  Вечерају се Љубинкини специјалитети: сир, кајмак, кисело млеко, паприка пуњена сиром и јајима, погача од хељдиног брашна, домаћа супа, јагњетина, а за Нешу који пости нашао се пасуљ. После гозбе дисциплиновано пијемо чај од домаће нане и одлазимо на починак. Починак?! Амбијент је очигледно утицао да употребим лепу стару реч као синоним за спавање, сову, дремку…
17. IX.Док чекамо доручак пијемо кафу и проучавамо географску карту. Друштво нам прави интересантан брачни пар из Београда. Kажу  да су им досадила летовања на мору па су провели по пет дана на Копаонику и овде на Увцу. Ипак, учинило ми се да сам чуо пригушен уздах лепше половине  када смо се нас тројица сложили да одмор по систему хотел-плажа-вечерњи излазак доживљавамо као казну.  
   

Око девет двориштем се проширио чаробан мирис свежих лепиња. Као опчињени полазимо ка трпезарији, а тамо нас, што се у народу каже, чека све редно.
Нешто после десет почињемо спуштање према мосту на Увцу, a затим следи успон на другу страну кањона. Док силазимо Бока организује пречицу до предивног видиковца одакле су он и Неша искористили јединствену прилику да сниме пар великих ронаца који достојанствено пливају Увцем, а затим зарањају и нестају под водом.  С времена на време у већем или мањем броју надлећу нас супови.

По све јачем сунцу пењемо се  према источној страни кањона. Негде пред крај успона супови приређују незаборавну представу. Њих петнаестак ниско круже изнад нас, а неки се на смену у бришућем лету претећи залећу према нама.  Када смо мало касније упознали деда Вукосава објаснио нам је да смо били близу њиховог појилишта и да су хтели да нас одатле отерају. Са деда Вукосавом обилазимо неколико видиковаца. С обзиром да има преко осамдесет година и да нема једну ногу човек је запањујуће покретан. Очигледно задовољан што има саговорнике позива нас на кафу у своју кућу где нам представља своје једино друштво – мачку Зељу. Жена му је умрла, а деца расута по свету ретко га обилазе. Чини се да je ово судбина људи који данас старост проводе у  пасивним крајевима.Предвече смо се вратили у „Кућу на орловој стени“. Сачекала нас је окрепљујућа вечера са пилећим паприкашем као главним јелом. Мало разговорамо са Љубинком и Мићом па око десет на починак (опет!).  
  18. IX.2011.Све до сада поменуте специјалитете „Куће на орловој стени“ бацила је у сенку пита од хељде која нам је послужена за доручак. Усудићу се да поредећи тај укус са питама пекарске индустрије говорим о поређењу војничког са пасуљем из конзерве или телетине испод сача са месним нареском.
 

На поласку Бока од наших домаћина добија тајанствени пакет за Тању која је овде била прошле недеље и рекло би се шармирала Љубинку и Мићу.
Стриктно поштујући договор од синоћ у десет полазимо ка Сјеници.Одатле смо се упутили према Ивањици и после осам километара скренули у Урсуле да би обишли горњи део кањона. Са видиковца Молитва пружа се спектакуларан поглед на меандре Увца. Након Молитве обилазимо још неке видиковце како би се из више углова дивили овом чуду природе, а пошто знам да ће овај текст бити богато илустрован нећу се упуштати ни у какве описе.

 
  У повратку нам време не дозвољава честе паузе, али се зато трудимо да буду што садржајније. У Опаљенику са терасе „Лепог погледа“ уживамо у панорами, у Ивањици не пропуштамо да попијемо пиво (Бока као возач лимунаду) и поједемо телећу чорбу, а у Овчарско-Кабларској  клисури на сплаву испијамо  кафу. На прилазу Руднику у стварност нас враћа Тања која злоупотребљавајући достигнућа савремене технике поручује Боки да за њега има домаћи задатак. Ваљда под снажним утисцима са Увца Бока беспоговорно пристаје и опрашта јој што нас је пре времена вратила у свакодневницу. Ми такође.
  текст: Мирко Ђурићфотографије: Драган Богдановић
   
Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.