0

Каблар

аутор: Милорад Шакић датум: 22/04/2011 у: Извештаји |

Како смо се надали… 

Оштрили смо копља за Борски Стол, били радосни што време, као паметнији, попушта када нас задеси ружна спознаја да ће бити Борски Стол само неком другом приликом, када се превоз буде могао обезбедити на коректнији начин,

Баш ми је криво да пролећни викенд 16-17. априла проведем заваљен у фотељи, па се латим „пегаза лакога и доватим уљаника тога…“ скупим храброст па позивај редом дестинације.

Препоручујем да ми се верује јер у првом покушају набасам на Мују, сконтам се са човеком на бази поверења, презентирам причу на састанку у четвртак а већ у рано суботње преподне ми се крећемо ка Српској Светој гори. Хвала Наташи, која је у овој чорби била мирођија и обезбедила пролазност ка превозу. Мој дубоки климоглав. 

Претходни дан а и ноћу прећено је мом интегритету, од стране једне колегинице планинарке, шта ћу да попијем уколико буде кише, као да сам одговоран за појаву невременских прилика на Балкану и шире. Претње сам отрпео али сам се држао од ње, на ходању подаље, јер „ћуд је женска смијешна работа…“ а нисам претендовао да се нека урвина или јама ките мојим именом, мада сам знао да се отров пакује у мале посуде.

Јездећи поред Чачка примамо СОС позив да се једно наше „одбегло јагње“ гига на таласима необавештености и да му је превоз ка Овчару слаба тачка. 

Пошто се сви познајемо, ко „новац ван употребе“, посумњали смо у још један маркетиншки трик индивидуе, која то зна приредити па кроз етар пустимо поруку да потврди свој нестанак.Травар се тада јави да је проблем „ад акта“ стављен па се у центру Овчар бање конектовасмо са одбеглом тројком и Мујом који су нас ко Сердаре пратили до планинарског дома Каблар.

Пристајемо у луку изнад манастира Никоље у оазу мира. Први поглед вара али унутрашњост демантује сваку сумњу у исправност одлуке да се одлучимо баш овако. Би ми мило што сам на премијери успео на првом кораку. Пријатна  унутрашњост и топлина домаћина се не арче јер се после добре капљице и кафице треба запутити у неслућене висине дива, стазом која поред дома промиче. 

Јесмо ли сви овде? Јесмо! Скупља се екипа. Блажа, Ранко, Драган, Милица, Славица, Славка, Наташа, Дарко и Шале са водичима Дулетом и Игором. Полазак за пар минута и покретни караван табана лепим шумским путем некуд горе. Нисмо никако смели пуштати Рају на врх колоне, који оплете корак са Славицом, па да се не би дозивали воки-токијем паде погодба, да се на истурено место инкорпорира Блажа а Рају шаљемо на реп колоне у Шок собу.Преостало време од потере за Рајом користимо за разгледања околине, за испашу на планинском ваздуху, за смех и причу.

Време се смиловало. Не прети кишом и олујом. Сунце стидљиво шаље широки топли поздрав па се и грашке зноја накупиле по челима „горских птића“ из Лазаревца.

Успон је добар али некако хоће да се са нама дружи, па облеће око нас, савија, исправља док нас тужна лика не доведе на сам врх.

То је то.

Прашти поглед на све стране, док батерије испуштају душе своје у дигиталним апаратима, који покушавају да ухвате сваки кутак непознатог прелепог. 

Морава ломи крхко тело по меандрима ту 600м испод наших ногу. Поглед у дубину Каблареве душе је за страхопоштовање. Природа се разиграла, па ваја ли ваја,а ми од два преслатка момка Душана и Игора, иначе водича наших, сазнајемо да се враћамо двојком.Ова двојка кабларска је стаза која тек одоздо изгледа јако и захтевно па је ми прихватисмо ко један-два.

Поче спуст помоћу руку и ногу. Оскудно растиње поред наше „променаде“ држали смо ко своје најмилије, молећи се да се не растану са кореном јер би се ми сусрели са „славом“ ако би нас неко лоцирао. Пробијамо се до Савине воде док дан полако тоне у сумрак а једину наду ми даје Блажа који као челни атестира стазу. Једно исклизавање прође без последица али за наук. Стижемо пред у брду израслу црквицу-капелицу поред које се шепури невелики отвор у камену где се сузе из камена сабирају у локву величине веће рајске биљке. Ваља сркнути срк овог еликсира на извору дубоко у облацима. Кратки предах развлачи ми мисли: какви су то људи овде битисали? Шта их је нагонило да живе у облацима? Много чега треба знати да би се дао одговор који држи воду. Горе небо, доле понор. Не смемо много да се охладимо, па се лаћамо посла где су ти леђа што ближе каменом зиду а поглед упрт у бездан и дубље..
Није снага бесконачна категорија али се ње нешто накупило па се сада арчи низ падину, која полако почиње да се скрива у шумарак. Возећи овај велеслалом, са буквама поред, нас у комплетном саставу пролазимо циљ у објекту ДОМ где се чашћавамо. Сређујемо утиске од горе и чекамо да утисци поспадају јер смо ми пре њих стигли на обалу Западне Мораве. Прве назнаке смираја дана су ту у виду издужених сенки које корачају са нама трасом којом је давно тутњао Ћира. Стрме литице су мукотрпним радом жуљевитих руку овде покидане, на свом суноврату у таласе реке, на чијој другој обали жамор гласова одаје присуство заљубљеника у природу и одмор. У даљини се чује тишина манастира Никоље. Невидљиви мир се распуцао и помешао са околном тутњавом која навире из манастира Преображења, Јовања, Благовештења, Свете Тројице, Вазнесења и Ваведења. Над јеком која пара клисуру надвио се у  висинама Овчара и његових шума манастир Сретење.
Ово треба чути и доживети. Описивати је незахвално јер нема речи које могу читаоцу  ово дочарати. 

Ноћ нас покрива на вратима дома где се окупило доста планинара и алпиниста. Мада уморни од кабларских врлети покушавамо освојити локацију у простору, где г-дин Јевђевић треба да одржи предавање о историји алпинизма. Пада тама и из пројектора искачу слике пионира планинарства и алпинизма, који су својим самопрегором и надасве храброшћу, кретали у свет висина показујући човекову непресушну жељу за вишим, тежим и опаснијим, често се са таквих мисија не враћајући да радост доживљеног поделе са знатижељнима. Много је живота дато, много је костију прострто по линијама наступа следбеника, много је грешака помогло да се овај, екстремно тежак спорт унапреди и смањи број несрећа.

Веома интересантни приступ теми имао је овај, очигледно велики заљубљеник у алпинизам, само је термин био неусклађен, пошто се поклапао са појавом глади код нас тек враћених са беспућа Каблара. Хуктање љубитеља хране за истом, било је ометајуће а посебно наш колега Драган је пуштао одушку чак и констатујући: „Лако је њему да прича кад није гладан.“ Глад преовладава па се једна група повлачи у амбијент кухиње и предаје чарима пита, пршута, сремуша и других ђаконија. Ми остали у стерео техници пратимо напад информација са једне и опојних мириса са друге стране. Више сам ослабио чекајући крај предавања неко верући се по богазама планине.
Коначно постројавам шунку, паприку у павлаци, Јеленка  и погачу у двојне редове па у напад крећем опкољавањем, док прва смена ћеифи кафицу на клупи. 

Жене лепршају по кухињи, дошавши на свој терен. Шуште кесе из којих извлаче нова и нова изненађења, перу, чисте, поспремају па опет поново…

Договор пада да сутра Овчар мора пасти. Отказујем послушност јер ми је тотално систем АБС, читај палац, у другом стању и не знам шта ће се изродити до јутра.

Добро окрепљени ћакуламо до дуго у ноћ јер умор је прошлост, од јуче.

Било је лепо а Борски Стол смо и заборавили до неке друге прилике.

Лаку ноћ !

 

 

 

 

 

У пријатан сан Каблара утонуо и писац текста

Шакић Милорад  ПД „Вис“ Лазаревац

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.