0

Јавор – други дан

аутор: Милица Антонијевић датум: 14/07/2011 у: Извештаји |

 

Други дан Јавор – Увац

Након успешно реализованог првог дана, вечерње роштиљијаде и дозираног конзумирања пива, нас неколицина устајемо у рано недељно јутро, решени да обележимо стазу од Јавора до меандара Увца.Најодважнији, на челу са Жељком уз асистенцију „GPS-а“ и Здравком из Ивањице, нешто после 700. креће пут видиковца тзв. Молитва, одакле се могу видети чаробни меандри реке Увац и белоглави супови, моћни летачи, чији се резерват управо ту и налази.

  Уз планинарско срећно, кренусмо друмом ка Лепојевићима, селу надомак нашег бивaка. Жељкова моћна машина је уредно показивала трасу којом треба да се крећемо, но онда, уз договор, да не би улазили у село, кренусмо преко ливада, и ту се справа мало збуни. Наиђосмо на стару муслиманку која нас упути на село Кладницу, одакле је најлакше прећи на другу висораван, па даље путем ка меандрима. Међути, по Жељковој процени, то би водило доста уоколо и ми одлучисмо да идемо према селу Боровице.
Наилазимо на кућу Рада Бабовића који нам даје упутства како да пређемо кањон Кладнице и дођемо до села Урсуле, одакле даље преко пашњака пуних говеда и коња до самог одредишта. Крећемо даље, наилазимо на Радовог брата, ловца Бају, који нас упућује на стазе које он као ловац познаје.Силазимо низ стрму литицу, строго водећи рачуна да нам ноге не опикну, јер „ко нас састави“. Задњих пет метара до реке је скоро алпинистички. Силазимо, фала богу сви на броју,  прелазимо лако реку Кладницу и уском стазом успињемо се ка врху. Стаза,у почетку шумовита, али после неких 30м, проширена и лако проходна.  
  Излазимо на врх и кроз зараван право на сеоски пут. У даљини се види џамија, центар Урсула.Питамо се да ли има и продавница. Како би легло ладно пивце.Наилазимо на два младића који се бојажљиво појављују иза једног стабла. Мисле да смо са телевизије,дошли да их снимамо. Појављује се млади човек и позива да свратимо  на окрепљење, воду и кахву. На путу до бачија наилазимо на младу жену која преврће вуну. Човек је зове да пристави кахву, донесе хладне воде и шећера. Упознајемо се са гостопримљивим домаћинима. То су Хико и Сенада Балтић. Сенада хитро износи јамболије,простире испод јабуке у хладовину. После кратког нећкања, поседасмо./
Хико нуди ракију, домаћу, јабуковачу. Сенада износи воду,шећер,брзо стиже и млади, пуномасни сир, па кахва. После друге, треће чашице ето и хладне, благе и питке сурутке. Разговарамо са домаћинима уз праве мезетлуке. Живе у Сјеници, имају два сина и ћерку која се скоро удала. Преко лета су у брдима, чувају стоку, косе и балирају сено. Спремају се за зиму, која је овде итекако сурова. Живи се како-тако лепо. Само да је мира и здравља.  
  Ту се поприлично задржасмо. Време за покрет. Сенада би радо са нама на видиковац, али мора се радити. Хико креће да нам покаже пут до Молитве. Поздрављамо се са причљивим и љубазним домаћинима. Идемо даље. Само што смо узишли уз једно брдашце,на врху стоје две старине. Крепка бака нуди у бокалу хладне воде и шећер.
И ту се освежавамо, захваљујемо и крећемо даље.На једно два километра, кроз дивну борову, букову, грабову, брезову шуму, преко ливада и пашњака,уз прескакање „чобаница“, стижемо до живописног предела, видиковца Молитва. Застаде дах у грудима. Па ово је чудо природе.  
  Са видиковца посматрам меандре реке Увац, који више личе на лавиринт који нема излаза, него на ток реке, камене зидине клисуре, при дну беле, углађене водом, а у висинама сиве и црне, прошаране растињем. У стенама се налазе гнезда белоглавих супова, ретких орлова лешинара, резерват нетакнуте природе од изузетног значаја не само за нашу земљу, већ и за читав Балкан, па и Европу.
Док задивљено посматрам меандре, не примећујем да су се појавили небески „краљеви“, који ме својим криком тргну из занемелости и погледам у висину. То је тако импозантна птица, чији распон крила досеже, кажу и до три метра. Човек би могао сатима седети и дивити се њиховом грациозном лету.  
  Али време неумитно лети и после краћег предаха, крећемо даље, према селу Дружетити. Договор је да се са осталом дружином нађемо у селу Кладница, где ће нас покупити бусом за повратак кући.Заправо, ово је све тако тешко описати. Човек мора то лично да доживи, како би имао праву слику меандара и белоглавих супова.
Пређено 25км.Учесници експедиције: Жељко, Здравко, Зоран, Драган, Славка и моја маленкост, Милица.  
Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.