0

Јадовник

аутор: Милорад Шакић датум: 18/03/2011 у: Извештаји |

Пут у недра Јадовника 15-17.10.2010.

Мутно небо са пуно оловних облака неколико дана кружи Шумадијом, све у покушају да поколеба одважну групу заљубљеника у природу да се одметне пут, обрати пажњу на име,  ЈАДОВНИКА и његовог, у недрима скривеног, ђердана који немилице расипа своје дукате у предивним сопотима СОПОТНИЦЕ.

 

  Нешто ми говори да се тај водени ватромет треба видети неизоставно и поклонити му се у знак велике захвалности што је стварност. Проналазим неке информације па ме тананост воде и дивљина природе на фотографијама, откинутим са сајтова учвршћује да је то – То. Велика група се јашући „гвозденог коња „отискује пут мале, ниоткуда, станице Лучице да би са првим мраком схватила да је дошла никуда. Ретка светла или звезде чкиље у даљини, док Лим у пуној форми дроби камен негде испод наших ногу, које ослоњене о остатке асфалтног пута траже ослонац у настојању, да  не постанемо колатерална штета помахнитале реке.
Напокон се пред нама, кроз мутљаг измаглице и првог сумрака, указа приручна сеоска продавница са свим оним што нам треба. Иначе, ми планинари, нисмо прохтевни ако су пиво, хлеб, наресци и слаткиши у видном пољу. Док се попуњавају бисаге и продавац прича риболовачке приче, пада и договор да нас снабде у будућим данима, обзиром да од нас сазнаде куда смо се запутили.  
  Мрак је све тежи а од лимских букова морамо да вичемо једни на друге да би се разумели. Седимо у ишчекивању комбија којег је, надамо се, Милета обезбедио и гледамо у сува дна боца од пива, када се фарови показаше и примичући нам се, зачу се да у комбију има мотор. „Прво жене и деца“ запара команда, околни мрак као са брода Титаник, па  поче укрцај овог „драгоценог терета“. Спаковасмо их  некако мада се са свом својом корпуленцијом међу децу увуче и Славка. Дете ко дете, само старије.
Још једна тура пива се обреди у убијању времена, до повратка превоза. Уздамо се само у возача који је домаћи па може да вози и као Мишко везаних очију. Нова светлост под тунелом подиже нас на ноге лагане па сви у утробу комбија уљегосмо. Запало ми место у „шок соби“ па ништа не видим куд се крећемо али по звуку мотора схватам да је жешће узбрдо. Отегло се и постаје досадно највише због погубног положаја ногу које ми утрнуше. А чим кретосмо у низбрдо стадосмо, поред шкиљаве светлости, која кроз густу маглу покушава да нам осветли пут. Влага јури около, увлачи се под кожу, орошава нас па сви брже-боље хватамо се места у дому који је врло пристојан и ТОПАО.  
  Гори пећ на сред простора за разоноду и обедовање. Од виталног ентеријера има столове, столице и шанк. Старији господин је шанкер, па нас у ходу позива на топли чај и супу. То се не одбија, па се около чује хук шиштањ,а настао од сркања и дувања у вруће напитке. Смештамо се по собама . Код мене је петорица: Пеђа, Влада, Неша, Драган и писац по сећању. Јако се лепо осећамо у атмосфери добродошлице и дружења па све то потврђујемо силаском у кутак, где мирис дрвета омамљује а варнице својим врцањем чине угођај врло голицавим. Али умор чини злодела па се полако удаљавамо сваки под своју јорган планину, да би се одморили за сутрашња искушења.
Устајем рано, мало је хладније јер је и ложач на спавању, излазим у бели, маглом попуњен простор, где се види до захвата руком. Свануло је али Сунце је данас узело слободан дан па несигурним кораком по калдрми прилазим чесми. Вода ме опрљи колико је хладна. Ау шта је ово, помислих увлачећи врат на путу ка назад. Неке сенке тумарају по околини. Да није медвед покућер штрецнух се. Из азила у вратима осмотрим боље кад оно мој цимер Драган се враћа у кућни заклон после јутарњег тумарања около, које се зове шетња. Чибука и дуван, јер му је ваздух прејак па разблажује кисеоник. Обављамо општа места па добро наоружани вољом и пелеринама крећемо у сусрет  нискама бисера раштрканих по планинским косама, ушушканих у крошње позлаћене листом који је спреман да падне после добро одрађене сезоне. Грабимо стрмим колским путем ка горе све ослушкујући сопот воде подно наших стопала, негде у магли недокучиво удаљене. Није то грмљавина то је …  сопот реке која пада, ломи се, обилази стене, дрвеће, кваси маховину па се цеди. пени и нестаје, да би се још ниже појавила и наставила свој слалом дозволивши да је мељу воденични каменови, да своју лепоту фантастичним призорима усађује путнику намернику.  
  Мора се ићи полако, не зато што је опасно већ да се упије сва лепота која те шиба са свих страна. Дигиталци раде по учинку. Шта год се овековечи то је лепше од претходног, то збуњује тако да је драгоцен и тренутак који се радом застора изгуби. Долазимо и на поклоњење Диви од сопотнице. Избраздани кањон обрастао маховином, кога омеђавају стабла чије се жиле немарно излежавају изнад окапина водотока који их је и оголио, много каскада које различитим висинама дају калеидоскоп тоналитета, жубору као око бистре воде. Велико је то, све да га обухватим и понесем да ме успављује, да ми снове бруси у буди ме опијеног у лепоти. РАЈ на Земљи. Жамор дечице школе из Јабучја уоквирује ансамбл. Поклопило се све. Сликању никад краја. Са овим се можемо похвалити пред сваким ко то није имао прилику да доживи. Спуштамо се невољно и не слутећи да из овог урнебеса воде долазимо пред још већи и  ..  дали лепши ако се могу упоредити. Спуст је захтеван, па нам на једном месту колегиница Костић, захваљујући свом исклизнућу телом (читај: з……..) крчи доста широк коридор на чему су јој захвални сви а посебно присутна школска омладина.
Каскаде су сада више и хук је грлатији па са посебном пажњом бројимо камење које нам се нашло на путу приласка слаповима. Посебно ће слапови остати у успомени оних који су скакутајући по мокром камену промашајима мерили дубину воде ту поред. Слап, слапови, каскаде који нам се приказаше су величанствени. Сунце грану као на помисао да је потребно, вода се лепршаво идући само њој знаним усецима игра , преплиће, уврће и мами уздах :Разрогачене очи, уста која се не затварају покушавају да помогну да се делић красоте упије, да буде увек ту поред нас, али не бива. Сликај, сликај, овековечи али даље се мора. Плануо је у окружењу маглом диван поднев дана када се спуштамо поред воденица, које чуче као печурке каскадно нанизане. Неколико је обновљено али нису тренутно у функцији.  
Походио Сопотницу, између многих

Шакић Милорад

Пољана испод се препоручује за поглед у бескрај планинских венаца Црне Горе док дубоко испод нас се шуња Лим. Чује се тишина. Звони у ушима од мира . Магла се опет поиграва и склања видик, као да је доста било блажених напора за очи па се враћемо назад у топли кутак планинарског дома. Чека нас чорбаст пасуљ и гулаш по жељи, бели мрс, лепиње, пита од хељде и врцање варница…

 

 

 

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.