0

Градац – поглед с неба

аутор: Милорад Шакић датум: 11/03/2011 у: Извештаји |

Док дан осваја ноћну таму и сунце бисерне зраке неумољиво расипа по белом  тепиху, групица ентузијаста ПД „Вис“ граби одсечним кораком ка железничкој станици, у нади да технолошко чудо XIX века, тај гвоздени коњ, неће као по обичају, много каснити. Промрзле руке се здраве и дају кураж за путешествије пред нама. Ваљевске планине одишу неком унутрашњом лепотом али су захтевне. Питамо се колико ли их је оковао снег , да ли је Градац заледио, како је… Гвоздени коњ лењо се прикрада станици па Блажа, Чака, Раја, Славка, Славица, Дафке, Дарко, Драган, Слађа и Шале скачу на ноге лагане и увлаче му се у утробу да би се мало огрејали.  

 

Купеи су неусловни али топли и места има… Крећемо. Промичу поспана села поред прљавих прозора али планинарске очи све то знају напамет. Будимо Ваљево које би још да лешкари а све то водећи расправу ко где иде. Две непоколебљиве струје лобирају за трасу шетње.Чака баца на стол адуте зашто ићи сувајом Градца док Блажа контрира са погледом на то исто али из перспективе орла. Поломљена су копља у боју за и против, па се мања група одваја на станици Градац, пада у снежни загрљај дивљине и махањем руку опрашта од „андеграунд“ екипе.
Спуштамо се косом ка реци, која иде својим путем, неумољиво нам дајући сигнал да нисмо у делу године када се она форсира без брвна. Катастрофа. Надам се да ми се вид помутио јер то је повољније од онога што ме штрецну. Поред Градца засуканих ногавица развезује ципеле Раја а све у жељи да пређе на другу обалу.Ми се одузели, па нисмо у стању ни да га одвратимо од „харакирија ала Раја“. Али оштро око наше Славице сети се да је приметила брвно мало низводније. Добила је плебисцитарну подршку присутних па Раји пропаде посао.  
Стазе посуте белим покривачем трошимо неумољиво грабећи ка здању које се указа на брегу. Манастир Ћелије у свој својој лепоти је пред нама на дохват руке. Улазимо у смерно гајено двориште у чијем крају има вечно коначиште бард духовности Јустин Поповић. Походимо манастир, палимо лојанице за поштовање умрлим и срећу живим. Поред нас пролази ново здање још монументалније али његова се лепота тек назире. Снага улази на уста па сходно томе поступамо: трошењем залиха и Славициних бакиних колача.
Раја тражи пречице на лелујању шумом према Лелићу. Захваљујући Блажиним картама и његовој проницљивости хватамо прикључак за завичај Владике Николаја. Било је жестоко толико да је Блажа погубио и ПИН и ПУК кодове телефона које по снегу нисмо могли лоцирати али пивце у Лелићкој крчми нас крави и опет Раја. Опремљен хрпом папира и справа рачуна колике су биле могућности мене, Неше и Драгана на сада већ харизматичној рути око ДВА БРАТА. Мрда главом сумњичаво не верујући са каквим се асовима заправо дружи. Пут за Лесковице горе доле – горе доле…  

Користимо знања из картографије али и умећа мештана па се повијамо према терену, кочимо на стрмоглавијама, бауљамо уз успоне а све у ишчекивању Рајиних решења за пречице. Да ли је хладноћа велика или му је ентузијазам у негативном биоритму тек поштеђени смо. Ипак то је јаче од њега, па прескочи бодљикаву жицу и замаче у сеоско двориште, остављајући нас да се ломимо да ли је боље да ту нема пречице.
Стојимо, цупкамо,дозивамо га стрпљење нас издаје па крећемо у десно.Шта му се догодило.Керове не чујемо а ни пуцње по сеоским двориштима, па се уздамо у најбоље.
Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.