Јован Арсенијевић
0
ПЕСМА О КЕРУШИ Сергеј Јесењин | |
Јутрос у кошари, где сја, шушка Низ рогоза жућкастих и крутих, Седморо је оштенила кучка, Седморо је оштенила жутих. |
При повратку, вукућ се по тмини, И лижући зној с бедара лених, Месец јој се над избом учини, Као једно од кучића њених. |
До у сумрак грлила их нежно И лизала низ длаку што руди, И сливо се млак сок неизбежно, Из тих топлих материнских груди. |
Зурила је у свод плави, глатки, Завијала болно за својима, А месец се котрљао танки, И скрио се за хум у пољима. |
А увече, кад живина јури, Да заузме мотке, ил прут јак, Изишо је тад домаћин тмури, И сву штенад потрпо у џак. |
Немо, ко од милости ил среће, Кад јој баце камичак низ брег, Пале су и њене очи псеће, Као златни сјај звезда, у снег. |
А она је за трагом трчала, Стизала га, као кад уходе … И дуго је, дуго је дрхтала Незамрзла површина воде. |
превод: М.М. Пешић |
Псићи
»Страница«