0

Empire griffon akbaba

аутор: Милорад Шакић датум: 30/06/2011 у: Извештаји |

(Царство белоглавог супа лешинара) 

Временски превртљиво пролеће трећег викенда месеца јуна 2011. год.прихвата све наше прекоре, па се дани викенда, 17-19, претварају у ватромет сунчеве светлости и ћарлијања струја ваздуха илити ветра, који су нам правили пријатно сапутништво док смо шпартали лепотаном Јавором, пили воду са Коичиновића врела и упијали сваки покрет крила griffon akbaba у његовом царству – меандрима реке Увац, том раритету делања природе.

Нас 13, као из филма „њих тринаест“, прилаже сво своје слободно време на олтар природе а све у великој нади да ће им уложен труд  бити враћен кроз јединствене сцене природне позорнице, краја који обилује добрим глумцима. Бардови „глумишта“ Јавор, Мучањ, Пештерска висораван, кањон Увца, извори несретне Василије и цар висина и грациозности, белоглави суп, су у величанственој представи приказали оно најбоље што јесу и шта могу, пред обичним смртницима из планинарског друштва „Вис“ из Лазаревца, који им остају вечни дужници за тренутке проведене у истинском рају.

 

Под диригентском палицом Пеђе, наше асоцијације на Јула Бринера, Жељко, Мица, Драган, Мирко, Драгана, баба Славка са унуком Сањом, Блажа са наследником трећине покретне и непокретне имовине Андрејом, Наташа, Зоки и писац ових редова Шале, отискају  се пут Ивањице и њеног анђела чувара Јавора. 

Да неко не би посумњао у нас, каснимо око цели сат из невероватних разлога. Наш вођа пута који је акомичан треба да осуши косу после туширања. Смех навире али достојанство нас држи на окупу у комаду. Стиже и минибус, модел непосредно после оног из „Ко то тамо пева?“  Прозори се не отварају, кува као у претис лонцу а ми укртили погледе према луфташу на крову одакле се очекује спас. Финска сауна је дечија игра за „услове“ транспорта које конзумирамо. Јесте превоз бесплатан али ипак да није превише..

Како се хватамо Рудника заврља и код нас дашак највећег српског непријатеља промаје да нас одржи у седлу. Пиво наше насушно стижемо у saloon продавници, крајпуташици, негде пред Пожегом. Пеђа овде, први пут у новијој историји света, примењује технику придржавања врата амајлија врљиком, о коју се саплетох па се врата помамише и умало.. ма није важно. Побисмо све јелене по продавници, па Драган оће да идемо у лов на лавове али нађосмо ипак меру, да нас не прогласе пиво-терминатори.
Нижу се Пожега, Ариље, поља жита и малињаци у беспрекорном ешалону постројени у част вредних руку овдашњих ратара. Хук Моравице казује да је Ивањица ту иза ћошка. Скрећемо код Драшка по додатну опрему и   капел мајстора Здравка који својим знањем ових предела треба да нам их дочара на најбољи могући начин. 

Насмејани младић, планинарске провинијенције, осваја присношћу и смислом за колектив, па се ствара кружок на сред минибуса, где се претреса ситуација са иних путешествија, која су се протезала до Елбруса а и шире. Здравко се „уби“ хвалећи Украјинце и Русе, кроз евоцирање успомена са пута на Елбрус. Велики успон  „вади“ душу справи на којој пловимо а мрак почиње плес са изгледима да га не одиграмо пре доласка на Јавор. Кривине ко на покретној траци надиру, Кушићи остају у кокошијем сумраку док Пештер иде на починак а ми упловљавамо у луку код бивше царине. Ноћ мркла. Пипамо док ходамо по непознатом терену кога покривају тази откоси траве.

Жамор почиње да куља из нас као кураж на непознато. Распакивање шатора почиње у неограниченим количинама. Драган скупља траву да постигне тапацирунг. Шатор нам личи као чардак ни на небу ни на земљи. Анкеришемо га, па глумећи ваљке улазимо да га утабамо. Није ово тако лоше рече Лаки па унесе још дењак сена за под главу. Биће бајно ако сено буде снабдевено са бувама и живуљкама које могу да нам ноћ учине „интересантном“. 

Драган се жали на којота у стомаку који арлауче тражећи задовољење у храни. Плануше и сијалице, па крајолик доби физиономију и дубину кадра. Славка трчи около и слика јер је као жена-грмаљ неупотребивља за висинске радове. Опрезно наступам по дворишту све се бојећи неког бунара затрпаног травом кога би могао да прејазим. Прва дизалица за моју асанацију је у Штављу а вода хладна ко ташта.

Завршавамо без губитака ако се не рачуна секира глувара коју је Пеђа смотао под јастук да му убија страхове од демона  у сну. Два дана је тражио и гле чуда појавила се тамо где је „конзервирана“.У просторији обијеног штукатура и офуцаних зидова, у чијем углу дрема шпорет без дозволе за саобраћај,  астал чини центар окупљања по коме чангрљају конзерве, зрели парадајзи, конзерве са пивом из РР-а, бодежи којих се ни Афричка племена не би постидела, упаљачи, векне хлеба, као да се спремамо у стогодишњи рат, пуне ћасе и шерпе специјалитетима кухиња са Балкана и много којечега што само провирује. Драган убио прасе па га черечи свесрдно нудећи као провијант присутном градјанству а Блажа, са сином му Андрејом, бије љути бој са сендвичима. Саобраћај густ за столом као на Заводу око пола три.
Ноћ очаравајућа, месец сад као даје подршку у илуминацији, стомаци се гицкоље са пивцетом које тражи место под сунцем у нашим животима, Мирко пушта севдах у етар а ја меркам ове са цигаретама где бацају пикавце да не завршим ко Драганово прасе. Под дејством амброзије наша алиптичарка утапа пацијентима излетеле кошчице, вита ребра и тетиве неправилног  поредка у право устројство. Покушавам да склопим очи од утисака изнедрених даном, које одлази  у неповрат, али једна „стиловка“ из суседног апартмана, разбије неке окрајке и оперке. Блажа „тестерише“ ударнички, па ми би жао Акија, да неке страхове не навуче. Неће ваљда нико бацити пикавац у сено да не буде ко у барутани.
Зора стиже тачно по распореду али Сунце још бауља око висова градећи свој статус. Руменило неба му одаје положај па ранораниоци, Драган и ја, идемо да му учинимо заседу. Млати меденица на бику који пасе из хобија, док се окрепљујемо водом из Василијиних извора. Вода леже по лицу ко пијаном кад лупиш шамар. Имамо ли меру. Тешко је имати. Плућа се напињу у настојању да захвате што више арие .Рађање новог дана пратимо са виса на коме је гробље српских јунака из ослободилачких ратова 1876 против турака. 

Почасно место има мајор Михаило Илић који погибе бранећи родну груду. Стање гробља не служи на част савременицима. Од ослободилачких ратова до данас коса је измишљена а и тримери се појављују.Како дан надире свом снагом светлосних ефеката, беспрекорно разбацаних по околним ливадама и ћувицима, тако се и у нашем биваку јавља живост тетурањем сањивих ликова који покушавају да схвате где су. Прво им се враћа моћ говора и жеља за пушењем. Враћамо се пуни утисака. Почиње доручак и договор шта и како данас?

Колона се склопи, па крете пут Гобељића крша, успут се задржавајући да ода дужну почаст херојима рата са Турском 1876-77 године. Дан топао, сунце хита ка зениту, док опрезно наступамо по пропланцима Ограђеника, посматрајући у даљини пут ка Пештеру.,Пољско цвеће у свој својој раскошности, нуди боје и облике само природи знане, и би ми жао што са нама није друг Раја, са сликовитим објашњењима виђеног.На једној планоти чинимо одмор, покушавајући да смањимо терет, којим смо обремењени али испаде да га из једног спремишта премештамо у друго. Фотографишемо  се и све око себе, упирући поглед ка Калипољу, дубоко под нама, где се одиграла велика битка у ослободилачким ратовима против Турске војске. 

Са прегледног ћувика види се у даљини масив Комова под снегом. Све топлије је, али ветрић који се игра око нас, чини амбијент подношљивим, па се усмеравамо према Амидовом кршу и констатујемо да морамо направити велики обилазак кањона пред нама, кроз кога се смуца Дубоки поток, да би избили на пут-стазу за врхове Јавора .

Губимо висину нагло а то ће требати повратити, па ми страх улива свако Жељково саопштење о томе. Ниско растиње не прави сенке, па чим се једне докопасмо користимо је за одмор. Сунчање пожељно али не претеравати да сан не би био трауматичан. Вода нам се отањила а извора слабо има. Здравко, Блажа и Жељко покушавају да нас избаве из долине, којом царује поточић и беспуће, и успевају. 

Опет нам је свима Раја на уснама и у мислима, са његовим  гранд-оптимизмом у тражењу стаза и путељака. Зарастао путељак се лоцирао, па се као козе пењемо кроз мрак, од сенки ка излазу. У подне се раздани пред очима нашим и указа пут ка селу Лепојевићи, изнад кога се виде врхови Јавора, Јанков са 1492 мнв и Василијев највиши са 1519 мнв. Колона се пење увис али се све више помиње вода. Еурека. Лево од пута стока пасе поред потока, па после консултација са чобанином схватамо да је ту врело. Значи жеђи збогом.

Неколико нас се стрмоглављује у дно процепа идући по воду. Остали остају по вису да не губе висину. Врело се помаља. Издашно се експонира са кристално чистом текућином, коју прво пијемо а после сипамо у флаше за „висинце“. Да ли сам се претоварио водом или је успон био жешћи, тек излазак кроз Лепојевиће сам откулучио. Конекцију правимо изнад села, где се фотографишемо групно за успомену. Пут се наставља ка Јанковом врху, кроз насумце разбацан камен и макију, у сталном опрезу од домаћина гмизаваца разних врста. 

Врелина би била несносна да ветрић не расхлађује . Врх би пружао и бољи поглед да га Василијев врх не омета. Није много захтевно, али већ целодневно премеравање корацима, узима свој данак, па умор чини своје, тако да су се најупорнији попели на оба врха и напојили очи погледима до у недоглед. Силазак па поново успон на највиши врх чини велико задовољство али и замор, који се спустом по хладовини црногорице  претвара у задовољство виђеног, оног трена када се ноге ослободе стега ципела а тело спусти покошену ливаду нашег кампа.

Свесни чињенице да смо претабали око 14 км са висинском разликом 572 за око 5 сати активе, стајлинг поправљамо колико се то може, јер треба изаћи међу људе. Пеђа је са екипом из Ивањице договорио сценарио за вечеру, која би требала бити шлаг на торти овог дана. Прибавља се дрво за печење роштиља, постављају столови и клупе за званице, док златне руке начих колегиница праве салате и остало неопходно за банкет. 

Роштиљ прорадио и бајним мирисима опија околину, док роштиљ мајстори Блажа и Драган у зноју лица свог  плешу око огња, изводећи троструки аксл код полагања меса на жицу или Цукахара саскок код  скидања  ароматичног комада у посуде са луком. Ноћ се надвила над Јавором, док се празне лименке пива и ишчекује гонг за почетак лова на стекове, који стидљиво извирују испод планина лука и мирисног сафта. Окупљени око дугог стола занесени чарима кухиње, били смо лака мета за заробљавање. Срећа ником није било до опструкције, па у заносу једва успе смо да оставимо следовање за Пеђу, који је опет каснио из Ивањице.

Уз мезенце и пићенце помиње се могућност да сутра, у недељу, идемо у кањон реке Увац, у царство белоглавог супа (Емпире Гриффон Акбаба) лешинара. Има интересената. Само треба ноћ овакву преживети.Сутра је нови дан..
 

 

У Лазаревцу   22.06.2011. године

 

Један од преживелих,

Шакић Милорад – Шале

ПД „Вис“  Лазаревац

 

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.