Дурмитор – ДРУ МИ ТОРЕ

аутор: Наташа Урошевић датум: 03/02/2013 у: Извештаји |

 
 Национални парк, смештен на северозападу Црне Горе обухвата основни масив Дурмитора са кањонима Таре, Драге и Сушице. Дру ми торе ( келтске речи ) значе планина пуна воде. Лепоти ове импозантне планине доприносе 18 ледничких језера ( горске очи ), 48 врхова изнад 2000мнв, богатство флоре и фауне, споменици културе…

 

Акцију у организацији ПСД „ Ћира“ смо започели 1. августа 2012. године са платоа железничке станице у Лајковцу у  23 часа.Мост на Ђурђевића Тари ( саграђен 1928. год.) обасјан излазећим сунцем још више је доминирао крајоликом ванредне лепоте. Покушавамо да у кратком времену паузе утиснемо слике у меморију сећања. У камп код Боће у Развршју, на ободу Жабљака  улазимо у 9 часова ујутру. Смештамо се, неко у преслатке бунгалове изузетно чисте, други у комфорне собе у три постојећа објекта. Камп је одлично опремљен , на изузетном месту у близини Црног и Змињег језера. Тај дан договор је отићи жичаром до Савиног кука. Валтер нас довози до ски-лифта, група се дели: Славко, Раја, Славица, Мица, Марија и Божа одлучују да испењу врх, остали седамо у двоседишнице и убрзо смо испод самог врха. Убацујемо новчиће у коританце испод извора Савине воде помишљајући жеље.
Време је сунчано, излазимо на Савин кук ( 2313мнв ) одакле је најлепши поглед на Жабљак и Црно језеро. После краћег задржавања већина креће назад жичаром, нас шесторо ( Дарко, Ивана, Влада, Грга, Драган и ја) спуштамо се сајлом са седла преко Карлице према зимском бивку. Сајла је дугачка стотинак метара, на више места су ишчупани клинови тако да при померању и сајла и људи отискују камење и врло је ризично спуштати се без кациге, али ми нисмо могли одолети изазову. Елем, после сајле следи деоница са сипаром, снегом и ето нас испред бивка. Кратка пауза и настављамо усеченом планинарском стазом испод Међеда, улазимо у шуму и после два часа хода улазимо у камп.
Након вечере следи договор за акцију пењања на Боботов кук. Валтер је покушао да нам дочара све опасности , толико је био уверљив  да је доста људи одустало. Ујутру у 7 часова полазак, комбијем стижемо до седла (1908мнв). Ренџери нам наплаћују улаз у национални парк. Колона од 12 планинара креће маркираном стазом кроз клизав травнати терен са благим успоном. Време сунчано, расположење исто такво, нестрпљиви смо да савладамо и овај изазов. Са повећањем успона траву замењује сипар, стаза пролази са леве стране Увите греде (2199мнв). Дарко и Мила дају последње инструкције Пантелији који је потегао чак из Москве да походи ову планинску лепотицу. Преко Вјетровитих брда и долином Сурутке (2092мнв) , Милка је забављала екипу причом о Куби где је боравила претходне зиме. Нестварна лепота Шарених пасова, оштрих Зубаца и доминантног Бобота сигурно парирају Куби.
Остављамо Зелени вир (2028мнв), од кога због сушног периода није остала ни бара, иза себе. Обележеном стазом са јаким успоном  доспевамо до видиковца  испод Ђевојке (Сое), правимо паузу. Штапове и ранчеве остављамо на самом превоју. Свесни да крајње опрезно морамо да се крећемо са погледом упртим у усечену стазу, тегет Шкрчко језеро ушушкано у шаренилу сиве камене долине проткане  зеленилом, успева да украде понеки поглед. Завршни успон кроз експандиране стене где су некад биле сајле а сада само плочице са алкама прелазимо полако и концентрисано и ето нас на крову Црне Горе!!! Мила нас части са понеким гутљајем пива, Бобот (2523мнв) са ниском  погледа на врхове: Бандјера, Безимени врх, Минин богаз,  Шарени пасови, Ђевојка, Зупци; затим долину Шкрке, Жабљак…Мозаик погледа захвата широко подручје у распону од неколико стотина километара. Кратко задржавање и лагано крећемо са спуштањем, истим путем до Ђевојке и видиковца изнад Зеленог вира. Дарко ( вођа акције) није могао да сакрије олакшање због успешно испењаног Боботовог кука, превасходно без незгода и повреда.
Следи деоница са сипаром где смо више клизајући се него ходајући упали у каменито море Валовитог дола. Скакућући као дивокозе са камена на камен после сата хода наилазимо на стазу која води ка Леденој пећини (2303мнв). Још један јачи успон и ето нас изнад пећине. Због изузетно сушног лета и високих температура украси у пећини су се преполовили али спуштање је и даље опасно, спуштамо се ужетом низ лед.
Повратак ка катуну је обележила грмљавина која због појачаног електричног пражњења и одјека језиво се разлеже, срећом прекинута је кратким пљуском. Мало Никшићко у катуну изузетно прија после целодневног пешачења, а права провала облака која нас „хвата “ код Црног језера не прија ни мало. Дуготрајни пљусак је успео да скваси сваки милиметар коже али није успео да поквари овај дан несвакидашње лепоте чаробног Дурмитора.Све похвале вођи акције Дарку Петровић-у и ПСД „Ћира“ на беспрекорној реализацији.
 
Share

Comments Closed

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.