Дру-ми-тор (вода са планине)

аутор: Јелена Ивановић датум: 29/08/2016 у: Вести |

Рекла бих једна од оних акција која се чека током целе године. Потврђено са моје стране а и осталих учесника акције.

Освануо је и тај 19. јул, узбуђење пред пут расте, пакујем се, бацам поглед на слике од пре две године и радујем се поновном сусрету са његовим величанством, Дурмитором. Најлепше планинарско путешествије ми је било баш ту.

Кренули смо тог дана увече . Видно сви узбуђени, некима је први пут да иду на Дурмитор а некима већ ко зна који. Направили смо једну паузу на Златибору и наставили даље. Заустављамо се на мосту Ђурђевића Таре, шест изјутра, нигде никога, уживамо у погледу са моста. Чека нас још непуних пола сата до Жабљака (1.450 м нв). Стижемо у ауто-камп код Боће где ћемо бити смештени, место Развршје, 15-ак мин пешице од Жабљака. Домаћини кампа Боћа и Драгица су нас срдачно дочекали.

   1
Први дан – 20. јул:

Ппланиран је успон на Савин Кук (2.313 м нв). Успешно обављена акција обзиром да смо право са пута кренули да освајамо делове Дурмитора. Са врха се види део Црног језера (1.416 м нв). Један део пута нас је пратила магла и јак ветар што нас није поколебало да остваримо план. Поподне се враћамо у камп, одмарамо и правимо план за наредни дан а то је освајање Међеда.

   
Други дан – 21.јул:

Крећемо у освајање Малог Међеда (2.223 м нв) а затим и Великог Међеда (2.287 м нв). Мени лично најтежи успон. Јутро ведро, обећава леп дан. Крећемо из кампа преко Миоч пољане, долазимо до Точка на извор, затим преко Струге и креће успон на Мали Међед. Пре самог врха се налази део са ког се најлепше види Црно језеро, заиста божанствен призор. Кажу да је поглед са Међеда најпознатији на разгледницама а и омиљени мотив фотографа. Кратак одмор правимо на врху малог Међеда и спремамо се да савладамо сајле које су на пролазу Мали-Велики Међед. После преласка преко Међеда, враћамо се назад, до Црног језера, неки да се окупају а неки само сунчају. Мртви уморни одлазимо у Жабљак, па у камп. Тај дан у кампу је врило од омладине, на два дана су дошли млади извиђачи из Белгије и Француске, у једном тренутку нас је било сигурно стотинак.

   
Трећи дан – 22. јул:

Највиши врх , Боботов Кук (2.523 м нв).

Већ утренирани и расположени за освајање још једног врха Дурмитора, крећемо рано ујутру. Комбијем смо стигли до почетне тачке успона, Седло (1.907 м нв), 14  км удаљено од базног кампа. Крећемо, успут срећемо дивокозе, правимо фотографије и уживамо у пределима који су испред нас. Долазимо до Зеленог вира (2.028 м нв), мало језерце, страховито хладна вода. Одатле креће успон до Велике превије  (2.351 м нв) где смо одморили како би кренули  у освајање највишег врха -Бобота. При самом врху креће пењање уз помоћ сајли. Смењују се планинари, тај дан их је било доста. Долазимо до врха, уписујемо се у свеску посетилаца, оверавамо планинарске књижице, сликамо, освежавамо се и крећемо натраг. Један део екипе се са Велике превије упутио ка Црном језеру и свратио у Ледену пећину. Други део екипе се вратио истом стазом, преко Седла.  Пакујемо се у комби, крећемо и свраћамо у кафану крај пута. Долином је одзвањало куцање кригли и наше здравице, имали смо разлога да будемо задовољни. Још један дан одлично искоришћен али ту није крај. Нашој авантури су се прикључиле наше драге другарице из Подгорице Јасна и Милица.

   
Четврти дан- 23. јул:

Остављен је за најлепшу туру: Пруташ (2.393 м нв) и Шкрчка језера (Мало 1.686 м нв и Велико 1.711 м нв).У питању је живописно подручје, за планинаре неодољиво. Крећемо рано ујутру комбијем 20-ак км од кампа и долазимо до Урденог дола (Шарбан 1.710 м нв) одакле нам је полазна тачка. Пролазимо кроз зелене површине окружени врховима Дурмитора са свих страна. Најлепши призор је на Шарене пасове.  Стижемо до врха, правимо мало већу паузу како би уживали, свако са својим мислима и доживљајем. Правимо заједничку фотографију  и крећемо на Шкрчка језера. Неки су се купали, неки су нас гледали. Прошли пут се нисам усудила, овог пута јесам, и ледено је признајем.

Овим смо заокружили наш боравак (освајање врхова)  на Дурмитору за ову годину, а биће их још. Последњу ноћ на Дурмитору провели смо уз логорску ватру, роштиљ и сумирање утисака.

   
Пети и последљи дан -24.јул:

Упутили смо се на видиковац Ћуровац (1.625 м нв) одакле се види средишњи а уједно и најдубљи део кањона Таре. Авантуру завршавамо у Момчиловом граду и са погледом на цео Дурмитор крећемо за Лазаревац пуни позитивне енергије.

Ћао Дурмиторе, моје море!

   
 
 
Share

Comments Closed

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.