0

Дреновачки Кик почетком маја 2011.

аутор: Милорад Шакић датум: 18/05/2011 у: Извештаји |

 

Предање каже да је зиратна година коју не окупају ђурђевданска и светоилинска киша. Берићет слаб са поља, а година дуга хладна и гладна. Дуга као гладна година, веле људи.Ове године ова прича не важи, јер је пола посла обављено падањем мајске ђурђевданске кише. Е сад, што она нама планинарима није баш на душу прилегла, шта се ту може. Елем, окружени ниским облацима који су се отембесили пуни влаге, па закачују крошње дрвећа, ми неустрашиво покрећемо погон љубитеља пролећа и осталог што у тај гарнирунг иде, па правац на резервни положај у наш други дом на Дреновачком кику, у бескрај ваљевских планина.Пребацујемо се мешовитим стилом у различите термине, вешто избегавајући да будемо први на локацији, јер победници отварају, проветравају, јуре се са пуховима, ложе ватру и, ако су боље среће, изувају смукове који се башкаре по систему „кад мачка оде мишеви коло воде“.  

  Крећем према жел. станици покушавајући да утекнем Кумулусу који чека тренутак да ме пропере као „деда Максу“ у Маратонцима. Вешто ескивирам његове атаке квашења и комплетирам квинтет – Раја, Неша, Ивана, Славица и Шале, па се замлаћујемо са шефом (како то гордо звучи) станице, који је упрегнувши сву своју памет и довитљивост, покушао да израчуна цену повратне карте до Ластре, али му тог дана, 2. маја, биоритам није дозвољавао одскок од лошег просека. Убише шефа троцифрени бројеви, а со на рану досипају проценти, али слага нас стојечи да се до 50 км повратне карте не издају. Заборавио човек да треба воз да прими у станицу, те овај умало не промаче, а каква је железница Србије следећи има почетком следеће недеље.
 Деда за репу, баба за деду…  Крете „Симплон“ пут Ужица стајући крај сваке бандере као жућа кад их „оверава“, дође кондуктер па настави да чупа кубно и квадратно корење, да претвара литре у километре и узе нам паре. Методологија казује да се за две станице дуже путовање плаћа јефтинија карта. Тешке су порођајне муке на путу ка Европи.Неша је заспао још док се кретао ка слободном месту. Клопарање воза слабо се чуло од писка и фијука који су извирали из блаженог сна Нешиног. Раја, Славица и Ивана се домунђавају да сиђу раније ради бољег апетита и сна, а ја треба прво да покушам Нешу да пробудим, јер ко ће да износи из воза и ранце и Нешу. Он се ни милиције не боји пошто је претходне ноћи Пеђу оставио да чучи поред књига, док је он смиривао мамурлук.  
  Покренуше се тромо капци, ноге помера и удари један истез по вагону, те се отањи толико да сам помислио да ће да се откине. Пита где су ови, наши, ја му велим сишли, а он ме пита што ми нисмо. Испуцавамо кредит на карти, улећемо у тунел и опа на перон пристаништа Дреновачки кик.Са кишом се слажемо „ко сејице“, па нас моча док грабимо из брдо и не пушта из ока. Капуљача ми стоји ко шајкача три броја већа, па умало не омлати два багрема поред којих сам пролазио те реших да је завратим и изложим се чарима хладне кише која клизи низ усијан врат у недра. Ја дивоте. Први пут идем трасом. Неша нешто сањив заостаје, али се сачекујемо па четворимо. Иза кривине је објекат, али није. Иза друге кривине је, па опет ћорак. Кривина колико хоћеш, кише колико нећеш, а мрак мрда прстом и прети.
 Дим га одаје, па се вођени шмеком истог „паркирамо“. И поред бљузге изгледа ми све јако уљудно и питомо. Отварамо врата раја где се жагор присутних насмејаних лица помешао са топлотом коју лучи смедеревац на активни погон букових цепаница, а све са запршком пријатних нота са касетофона који крчањем показује дозу алергије на Дарка.Наочари ми се замаглиле, па их оспособљавам да ми се опет нека певаљка не учини, али су и „певаљке“ постале обазриве – читај, конспиративне.  
  Мокар до коже не важи, јер сам мокар под кожом, све кипи, али смедеревац се разуларио са погоном на шипке од обогаћене букве па ме испарава. Сушим се ко стенлејка, па одговарам на упите где су нам остали, како смо прошли, јесмо ли гладни…Кад су чули да се тројка под командом Раје одметнула пречицама, само што се лелек не оте из разрогачених уста и почеше да сумирају ствари да ако не промаше атар до поноћи они су ту. Кафа леже као пијаном шамар, па се нас двојица доводимо у нормалу.
Чесма споља ме привлачи да се освежим пре пресвлачења у суво, па то не пропуштам. Нисам скренуо са ума, мада тако изгледам, када го до појаса уживам у благодетима освежења чесмоваче. Овај ужитак се не може платити.Особље за кетеринг поставља сто поплочавајући га шерпама, зделама, ћасама око чега се ми тискамо за што бољу пол-позицију. Овде нема не могу, масно је, љуто је, већ се клопа Тањи од погледа наших, а апетити је докусуравају. Блажа је еквилибристиком успео да заштити баклаве од најезде „скакаваца“ да сутрашњи гости из Шапца имају шта кусати и не буду само посматрачи. Снежа иде са машицама око нас и тера да се једе, јер мора посуђе да се опере. Мени убаци ролат ко пиксла, па ме Славка спаси са феферонама. Пивце би легло, али је скривено под шупу где има змија па се нико не усуђује да истражује.  
  Делимо се у две групе за игру пантомиме. Блажа, Славица, Ивана и Неша покушавају да стану украј „чиграма са Кика“ –  читај: Раји, Шалету, Наташи и Акију. Заметнула се игра до „истребљења“ где врцају око нас Духови са плавим очима, Митологије, Мајори, Усхићења, Дјутуре, Гледји и маестрално објашњен појам Прдеж од стране Славице, као и диригентске склоности „Блажа ала Карајан“.Поноћ је прошла, светла се гасе у нашем крају тишина влада, пева Шаулић, а ми у пола 3 сачекујемо екипу „губар“ која једва иде оптерећена ђаконијама из Радановаца. Направљен помор торти под шатором. Ипак сан чини своје, па се препуштамо топлој постељи, али се тешко сан хвата кад су Славка и пухови близу. Штета је што Чврга не ради на струју, прегризао би тај кабл. Блажа ударио на неку жилаву цепаницу, па је струже, крши. Побојао сам се прогутаће ћебе, какви су то уздаси били.
Јутро свањива, магла оловна притисла, облаци окачени по прозорима. Милета у стерео техници Блажу терцира, неко помиње и земљотрес, можда још нерасањен. Излазим да осетим благодет умивања у природи и сачекам нашег друга Драгана.Третман водом ме опасуљује, брише ружне снове од ноћас, гребање пухова по зидовима, цимање кревета. Дуванџије већ чибукају и утркују се ко више кади околину – они или чунак.Неизвесно богами. Припреме за поход на Таорска врела почињу, али погледи лете ка облацима који прете кишом. Чекамо и колеге из Шапца па да учетворимо снаге.Драган избија из шумом осенченог пута. Умор му се чита, али је и мокар од зноја тела свог. Кафа и ракија га нивелишу. Цигарета нормално.  
  Бели комби се паркира на ивици шуме и другарски стисци руку обзнанише да су се срели стари пријатељи. Протезање ногу одаје дуг пут. Срећа поновног сусрета скида копрену.За то време у кухињи почиње драма. Снежа дала банку да уђе у коло са пасуљем; ради као вентилатор млатећи варјачом око себе. Помоћника има, али воли соло па је стиже умор и нервоза. Ватра се распалила, па треба пажљиво, да не загори, млада је куварица.Окрепљени гости и домаћини не бренујући претњу кишом из облака поврх глава, отискују се пут Таора и врела Скрапежа. Киша нас неколико држи у неизвесности па Милета, Дарко, Славка, Снежа и ја по службеној дужности остајемо да стражаримо око пасуља. Беше ми криво што не пођох јер дан испаде примеран. Свеједно сам прошетао по околним интересантним локацијама. Предео је веома питом и кротак. Ливаде су покошене, а трешње притиснуте цветом, па маме на рандеву.
 Пасуљ тимаримо, певамо му песме, Снежа меша до дна, исцрпљена, а Дарко открива да је ухватио за дно. Све расположиве снаге су упрегнуте у спас, а Славка љута што није прим-виолина, дочепа лонац који је тежак више од њене живе ваге и башка врео па га скиде на под. Мислио сам да ће нас све ошурити ако се саплете. Док пресипају раскувано-разиграни пасуљ, мушица вози фијакер, драма има кулминацију. Дарко лично показује како се меша предњим или задњим стилом, што куварице оберучке усвајају.Стране агенције јављају да ови са Таора стижу ускоро, па одбор за неговање пријатељства врши финиширање припрема за ритуал дочека и ручка.  
  Дан се распуц’о, магла дефицитарна, криво ми што не кренух са екипом која управо лаганом вожњом улази у шлипер станицу. Сређивање утисака траје, али погледа упртих у тањире постројене да се дохака пасуљу и лептир салати од купуса. Милетин изум сечења купуса техником филиграна. Салату јести са посебним виљушкама јер кроз конвенцијалне виљушке пропада. Главна куварица је изгубила стрпљење гледајући Милету како хирушки прецизно поставља резове на листове купуса.Посада са Таора стиже ведро расположена. Сређивање стајлинга пред обед.Погледом се прати Брана који окуси хладноћу воде врела, а наша сликарка каже да би га сликала као куриозитет док га неко држи у води. Пропаде Славкина слика.
 Љути окршај почиње, али противници су изједначени, па се предност и не слути. Глад се гаси са уживањем и мераком. Дует аутора посматра како му уметничко дело нестаје, али не жали труд. Наши пријатељи из Шапца: Милка, Мила, Миланка, Влада, Брана, Миљан, Дражен и Гоца су задовољни даном скупа проведеним, па се касно поподне поздрављају и одлазе. Растанак као растанак. Виђање што скорије.И ми правимо крај дружењу, разилазећи се како који мили моји, док се ноћ спрема да свој плашт прекрије по селу Дреновци и висовима који га окружују.  
   До скорог виђења.Лазаревац,6. мај 2011. год.

Незаштићени сведок догађања,

Милорад Шакић, ПД Вис

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.