Ђердап

аутор: Наташа Урошевић датум: 06/10/2013 у: Извештаји |

НАЦИОНАЛНИ ПАРК ЂЕРДАП

КАЊОН БРЊИЧКЕ РЕКЕ

Петак 12. Јула 2013. године,  18 планинара ПД Вис креће пут Националног парка Ђердап. Са кратким задржавањем код Голубачке тврђаве,  предвече стижемо у камп “ Тома “ на самој обали Дунава. Несвакидашње вече са погледом на ветрењаче, прелепи сутон, дружење са Словенцем из Трбовља, милионе комараца који су се сјатили око рефлектора а нас су “ за дивно чудо “ игнорисали, прекидамо одласком на починак.

 

Субота 9 часова ујутру, Френки нас после 40 минута вожње довози до места одакле започињемо кањонинг. Нас петоро у неопренским оделима, Радоња и Драган су испробали утицај  воде на гумаше и вунене чарапе и шесторо да кажем нормално обучених за воду спуштамо се до реке Брњице. Овај бисер нетакнуте природе који настаје спајањем Кључате и Раденке продубио је један од лепших  кањона у Србији у масиву северног Кучаја.

 

Стаза се састоји из два кањонска теснаца, први красе 3 водопада, 2 мања и једног чак 5 метара високог. Прва два водопада лако савладавамо спуштајући се као низ тобогане. Смењују се лагане шетње са водом до колена и изненадни упади у лонац где је вода преко главе. Овај теснац се завршава највећим водопадом, непливачи и они који се плаше скокова не треба да користе ову маршруту. Другог излаза нема него скок са 5метара висине у корито реке. Сви безбедно полажемо испит, Славица је скупила сву храброст и после премишљања ипак скочила, Блажа је храбро скочио новим стилом и преживео..

 

Део између кањонских теснаца прелазимо делом кроз воду а делом стазом кроз шуму где правимо већу паузу. Други теснац није ништа мање атрактиван иако нема водопаде, али је на појединим местима толико сужен да раширених руку можете дохватити зидове и има више кратких деоница где је неопходно пливање. Лепота природе је нестварна: сиве кречњачке стене, високе литице, модрозелена прозирна ледена  вода одузимају дах. Кањон напуштамо после незаборавних 6 часова проведених у окриљу ове дивље лепотице. Пола сата хода кроз село Брњица до ресторана на обали Дунава где нас чека превоз за повратак у камп брзо је протекло сумирајући утиске.

 

МИРОЧ

Недеља је резервисана за ниску прелепих видиковаца на Мироч планини, која се простире између Доњег Милановца и Текије у Неготинској крајини. Ова планина обухвата 300 км² на завијутку Дунава који се пробија кроз стеновите хриди Ђердапа. Уз пратњу ренџера ( од ´74. године ова област је постала национални парк ) од кога добијамо дозволу за поход на највиши врх Велики Штрбац (767мвн), започињемо успон. Маршрута коју смо ми изабрали 22км, није превише захтевна али због високе температуре и дужине стазе, прилично нас је исцрпила. Елем увек би изнова прелазили ову руту јер видиковци које Мироч  поседује пружају нестварне слике које Дунав прави при проласку кроз мали и велики Казан.

 

Римљани су ову планину назвали „ Унум“ (једна једина). Још у то доба био је лечилиште и ваздушна бања, а у доба Турске владавине опевана је у песми

Краљевић Марко и виле

„ Богом брате, Краљевићу Марко

Вишњим богом и Светим Јованом!

Дај ме пуштај у планину живу,

Да наберем по Мирочу биља,

Да загасим ране на јунаку.“

Не лечи само обиље трава, фантастичне слике увелико обнављају залихе хормона среће.

Све похвале Слађи и  Мирославу Давидовић на организацији и реализацији ове акције.

   

 

Share

Comments Closed

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.