Дивчибаре у јесен

аутор: Милан Васиљевић датум: 07/11/2016 у: Вести |

 

 У недељу 30-тог октобра тринаест планинара П.Д. „Вис“, по договору, се окупило испред просторија друштва са намером да одемо на оближњу планину Дивчибаре. Дивчибаре су познато туристичко одмаралиште и део су планине Маљен.

Време је идеално,сунчано и оно нас надахњује јер знамо да ћемо уживати у овој планинарској шетњи и лепим видицима.
Стижемо до планинарског дома „Маглеш“, чије истоимено друштво газдује овим прелепим домом, који се налази на висини од 980 мнв. На стази нам се као подршка прикључују и њихова три члана.
Лаганим ходом крећемо ка првом врху-Краљевом столу, који се налази на висини од 1104 мнв. Ово место има и свој историјски значај због погибије два потпоручника за време Нато агресије 1999 год. На том месту је саграђена и црква код које правимо паузу за фотографисање.
Настављамо даље. Пут нас води кроз борову шуму. На овој надморској висини јесења сунчева светлост појачавала је контраст боја. Јаркоплаво небо било је ведро, са мало облака попут јоргана је прекривало читаву околину. Лишће је попримило све нијансе наранџастих, жутих и црвених боја наговештај да се планина лагано спрема за хладније дане.

Прескачемо реку, лагано се успињемо успут уживамо у прелепом погледу на околне планине.

Стижемо до Црног врха и далеко на хоризонту видимо обрисе Копаоника, Златибора и Таре. Призор је величанствен и остао нам је дуго у мислима.

Настављамо даље после краћег предаха. Крећемо се добро обележеном стазом кроз шуме и ливаде, долазимо до Београдског насеља где нас пут води кроз ливаде између викендица. Уз благи успон стижемо до врха Голубац на коме се налазе остаци куле осматрачнице од дрвета.Ту правимо паузу за фотографисање.
Задовољни лепотом виђеног и са пуно елана крећемо ка Љутом кршу. Дан је на смену био час сив, час ведар. Пси су трчкарали упоредо са нама, истрчавајући тамо и амо њушкајући дрвеће наизглед осећали су се битнима у овој шетњи. Црвене дрењине пробијале су се кроз жуто и наранџасто лишће и заједно са зимзеленим дрвећем јесен је изгледала чаробно.
Срели смо групу раздрагане дечице, коју су учитељице безуспешно покушавале да спакују у ред. Шумска стаза, окружена ситним растињем и осушеном папрати, довела нас је до не тако пространог каменитог врха Љути крш који оправдава свој назив.
На оштро засеченој стени, природа нуди терасу са које се пружа поглед на околне кршевите стене. Јесење боје: наранџаста, жута, црвена и браон смењују се и сви закључујемо да се овај врх разликује од претходних јер је потпуно другачији и свој. Утисци су били јаки па је и фотографисање трајало дуже.
Настављамо даље ка планинарском дому. Након 18 км стижемо до почетне тачке. Ту се одмарамо причамо о утисцима и са домаћинима већ договарамо неко следеће окупљање. Задовољни лепотом виђеног крећемо кући.

Са планине се увек враћамо млађи и лепши јер ту увек нађемо оно што у граду немамо. Када посматрамо планине са дистанце само нам се чини да су недостижне али се могу попети, оне падине које изгледају тако стрмо издалека скоро су равне кад смо им близу. Корак по корак и већ смо на врху…

 Аутори текста: Ана Здравковић и Милан Васиљевић
Share

Comments Closed

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.