Делиблатска пешчара

аутор: Ранко Радашиновић датум: 14/10/2016 у: Извештаји |

 

Извештај са акције Делиблато, од 18.09.2016.
(Загајичка брда и Шалиновачки луг)
Учесника: 10 + Мими
Време поласка: 620
Време повратка: са изласком пуног месеца
Дужина трасе: око 15 км
Временски услови: добри, променљиво облачно  топло и прилично спарно
Логистичка  подршка на терену:  Раде и Жаре из ПД „Вршац“
Превоз: два аута
Организатор акције:  Давидовић Мирослав-Дафке

   
Ово напред су подаци за Блажину свеску а било је овако. Стигли смо на зборно место скоро сви на време. Мало је Наташа  каснила са дететом али је екипа ускоро кренула. У нашој екипи су били Господин Дамјановић као драјвер, његов десетогодишњи дечак, па још један дечак истих година, Наташин син Милан, Наташа и ја а другу су чинили Дафке, Слађа, Милка, Пауна и мистер Џегер, не зна се ко је тежи случај. Ишли смо Београд, Панчево, Владимировац, Банатски Карловац, Уљма, Загајица и дошли смо до Гребенца .
   
Ту неђе око Владимироваца протерасмо близу Алибунара, места у које сам жељео да одем, а нисам био никад. И потајно сам мислио  да ће ми се жеља испунити , али врага Дафке оде десно и ја опет извисих…Не знам зашто сам то желео, вероватно сам очекивао да тамо видим некакву алу…  Дафке је био навигатор и једва га наћерасмо да прикочи у неком банатском селу (Банатско Ново Село) да посркамо кафу. Ту смо на пијаци набрали мало црног, мало белог грожђа, било је изврсно. Гребенац, чудно име за насеље усред равнице, је мало место , не би се рекло село, на југо-истоку Делиблатске пешчаре, некако прикљештено између пошумљене пешчаре на западу и канала ДТД на истоку, насељено махом румунским становништвом.

Ту су нас сачекала два дивна другара Раде, агроном у пензији и Жаре васпитач, Слађин и Наташин колега. Из села смо кренули равницом према северу, сеоски путем, који је прилично био прашњав јер су трактори самлели лесну подлогу. После два километра ходања између кукуруза са десне стране и брежуљака обраслих шумом са леве стране, скретосмо у шуму. Пењемо се врло лагано, чини ти се да идеш по равном али поток који је текао поред пута, кажем текао јер сада нема воде, показује шта је уз брдо а шта низ брдо. После скоро сата хода изађосмо из шуме.

   
 Ту смо направили подужу паузу, помало олакшасмо ранчеве и појели смо нешто.Кад смо савладали још тридесетак метара успона указао се предиван призор, праве пустињске дине , додуше обрасле травом , у ствари права степа, а тамо у правцу Вршца указала се пирамида која је обележавала највишу тачку у  Делиблату а трећу по висини  у Војводини – 250мнв. Нисмо могли да одолимо а да се не стрмекнемо низ падину којој би могли да позавиде и  попрчци на много већим брдима и планинама где смо имали прилику да га протерамо. Фасцинантно је то што усред равнице улећеш у думачу, тако се и зове ова предивна долина, мада се појам думача користи за врлетну долину којој се дно не види у крашким пределима, а овде нигде нема ни каменчић да гађаш гаврана. Долина као и падине прекривена је пожутелом травом која је на падини достизала висину и до појаса, као да смо у савани а не у степи, док је у долини ниска као да је покошена . Вероватно је она трава у долини питомија па су је попасле овце , које додуше нигде нисмо видели ,  а она по падини је дивља, неукусна или због стрмине овце не могу да стоје на падини и котрљају се на дно долине, немам друго објашњење…
   
Мими је у овој високој трави тако лудовала. Легнем у траву а она осећа да сам ту и приђе на пола метра од мене, лаје избезумљено што ме не види и тек кад проговорим притрчи па побегне. Длака јој се тако начичкала са којечим да је било туга гледати је. У долини у хладу врућина, нема дашка ветра, тек кад кретосмо уз падину према пирамиди однекуд дуну поветарац. Морао сам да носим Мими узбрдо јер је ово било за њу баш тешко; врућина, запара , трава предубока а она дуго није шетала па остала без кондиције – није се нимало опирала. Још по неко је био стасо за ношење али није имао ко да носи. Дечаци Михајло и Милан су наравно кренули са нама, сјурцали низ ону падину као да имају крила и радознало завиривали по околишу. Учинило им се да је лакше пети се онај хрбат од брда него уз долину па сам их позвао даа крену за нама. Тек при крају долине смо почели нагло да се пењемо и нимало није било пријатно. Бојао сам се да ће Дафке тешко поднети ову запару али ишао је добро, Слађа иде као `ајдук, Џегер иде пуши и шути.  Е Наташи је ово пало мало теже, вероватно нема кондиције, требало би мало чешће да се смуца по брдима. Део екипе, која је са водичима отишла около сеоским путем , већ нас је чекао код пирамиде.
   
 Пирамида је циглом озидан стуб са квадратном основом висине неких десетак метара. Са ове тачке се видело пола Војводине. На северу се видео Вршац и иза њега Вршачки брег и Гудурички вис на њему, највећа планина у Војводини, па су се видела околна места: Банатски Карловац, Уљма, Загајица па нека места према румунској граници, канал Дунав-Тиса-Дунав, затим обронци румунских планина које се спуштају по ивици хоризонтале и обележавају крај равнице а вероватно и границу са Румунијом. На југу видимо Дунав, електране у Дрмну и Костолцу, Кучајске планине. На западу равница…..равница којој краја нема и која се губи у измаглици. Повратак је био врло занимљив … сишли смо у следећу долину која је водила на југ према Дуачи. Виђали смо на падинама усамљена дрвета, најчешће храстове, глог, леска али и по нека клека. Долином смо ишли два-три километра и кад је озбиљно почела да скреће према западу, наишли смо на трагове цивилизације, један бунар и две-три кућице разбацане по долини. Не би се рекло да су викендице, биће да су објекти за боравак чобана јер смо наишли на огромне количине овчијих брабоњака,  што значи да оваца има али нису ту.
   img_2578
Ту се укључујемо на сеоски пут по коме је слој ситне прашине као брашно, дебљине неколико центиметара, настале због суше и честих пролазака трактора.Овај део пута није био баш богзна како атрактиван. На том путу смо после дужег ходања коначно срели неког живог…трактор са приколицом и у трактору силан некакав народ … па било их је десетак. Рекло би се да иду у бербу кукуруза … али опет онај један млатара са флашом пуном црног вина … ко зна на шта ће то да изађе. Спуштамо се низ брдо ка Гребенцу и пре него угледасмо прве кровове кућа, најпре осетисмо мирис цивилизације а онда нам се она и показа, огромно сметлиште, са којег је однешено главно смеће, али је очигледно шта је ту било јер пластичних кеса има колико хоћеш а, негде у крају неки паметњаковић је запалио остатке тог смећа и седи поред ватре … ваљда ужива у амбијенту. На ивици села код првих кућа наилазимо на моћан артески бунар . Бије из њега вода могла би воденицу покренут … предиван и нестваран призор. Пили смо по два три пута воде, умивали се , прскали се и нисмо ни приметили да је и киша почела да прокапиње. Помислих, Хвала ти Боже што нас и овог пута поштеде од кише. У селу смо се растали од наших дивних водича, разменили бројеве телефона, изобећавали да ћемо поново доћи и да ће они доћи нама у госте …ко зна можда нешто и буде од тих обећања и кренули ка  Кајтасову.
   
Уз пут размишљам зашто је било два водича за овако малу групу и закључим да је Дафке Раду напричао свашта о нама па је он за сваки случај повео и ,,гонича робова,,. Није било потребе јер смо били мирни ко бубице. Ту неђе Дафке „напипа“ један лијеп рибљи ресторан и поједосмо изврсну рибљу чорбу за ручак.  Баш је пријала. Кретосо за Шалинце … е ту ми се прекиде филмска трака, да л’ од оне чорбе или од оног вина што сам пио а и неке орахе сам јео, ја заспах у колима. Па све ово што сам набројао делује успављујуће и вероватно би спавао до Шалиноваца да Дамјановић не натера кола преко неке рупе, струцнуше кола, ја скочих, исколачих очи … а добро је ту сам. Нит видех Ковин ни Дунав. Стигосмо у Шалиновце, село код Смедерева у касним поподневним сатима… Равница па и не примећујеш да си на другој страин Дунава. Дошли смо овде због шалиновачке шуме-парка природе и могу вам рећи да смо имали шта и да видимо. Није нешто посебно уређено, чак није ни покошено  иако међу дрвећем стоји споменик из Првог светског рата. Хектар храстове шуме и то какве шуме …грдосије, нас троје не можео да обухватимо један храст. Кажу да су стари преко 200 година. Неки су почели да се суше. Ми идемо од стабла до стабла, фасцинирани призором, не знаш који је од којег већи занимљивији…страшнији. Има их око 200 стабала. Око једног сам видео пуно младих самониклих храстића, ваљда ће успети да опстану и да продуже век тој предивној шуми храста лужњака. Поред једног се окуписмо да се сликамо. Кад изађосмо из оне траве…јаој мајко…патике и чарапе се не виде од неког ситног чичка. То је у ствари семен неке одвратне биљке које сам скидао од Смедерева до Лазаревца и нисам успео да све очистим. Кад смо кренули назад био је већ сутон и од Смедерева смо само видели расвету. Ишли смо заобилазницом па на аутопут, Мали Пожаревац, Младеновац, Аранђеловац и у Лазаревцу смо били око 2030 . Било је пријатно за вожњу јер је пут био сув а изашао је и пун месец и било га је милина гледати…Прође дан , заврши се авантура … све што је лијепо траје кратко…
   
 Извештај поднео: Друг Раја
Share

Comments Closed

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.