Ботев – Стара планина

аутор: Наташа Урошевић датум: 20/06/2016 у: Вести |

25.-29.05.2016. године

Планина Балкан пружа се од Црног мора на истоку до Вршке чуке на западу. Дужина овог планинског система је 530 км. У Србији се налази мањи део, а ми смо се упутили на њен највиши врх Ботев 2376 мнв у Бугарској.

Из Лазаревца, преко Зајечара (купимо 5 планинара), до граничног прелаза Вршка чука где  због ФТ1П чекамо скоро два сата да уђемо у Бугарску. Настављамо ноћну вожњу по катастрофалним путевима Европске уније, поред напуштених градова и села зараслих у шипражје заједно са бројним фабричким халама социјализма. Из бајке о Трновој ружици ујутру право улазимо у Велико Трново, град који се налази у централном делу Бугарске 260 км североисточно од Софије

 
Смештен је на импресивним брежуљцима Царевац ,Трапезица и Света гора који се огледају се у кривудавим водама реке Јантре, овај пут непрозирне од муља и блата. Јантра је ваљала балване и земљу на свом путу, потопила је и улаз у цркву „Светих 40 мученика“ где су неко време почивале мошти Светог Саве. Где год да погледате у Трнову виде се знаци богате историје- споменици и остаци раличитих епоха. Званично има 10 цркава на територији града и један манастир. За 3 часа које смо имали на располагању обишли смо Царски град-Царевац, попили кафу у Прованси , прошетали кроз неколико  живописних уличица у центру.
 
Дорјановски манастир и пећина Бачо Киро, значке у књижици 100 туристичких објеката  Бугарске , нашли су се на нашем путу. Следи Етера- етно насеље старих заната где се такође кратко задржавамо у обиласку. Превој Шипка је овај пут био у густом облаку магле, тако да нисмо походили видиковац , журили смо и због пробијања сатнице возача. У Калофер стижемо у 19 часова, смештамо се у планинарски дом који још одише шармом предратних вила. Обилазимо градић који је некада имао фабрике: текстила и лежајева, било је развијено сточарство. Сада само у центру у пар кафића и ресторана срећемо живаљ, иначе напуштене куће и објекти су свуда око нас. Градом доминира гранитни колос , велелепни споменички парк посвећен бугарском револуционару Христо Ботеву.
 
Сатница  да у 700 кренемо ка резервату Џендем (пакао) је испоштована. До села Паничите 608 мнв долазимо бусом, а онда прво колским путем, па травнатим ливадама где присуствујемо борби бикова стижемо до првог видиковца. Одатле смо осмотрили водопад Рајско прскало , Ботев се сакрио иза облака. Улазимо у шуму,  стаза је добро обележена и сређена, снабдевамо се водом на изворима поред стазе и после 3 сата излазимо тик испред хиже Раи (1430мнв). На рајском пропланку, где доминира Прскало 128м висок водопад, добродошлицу нам је пожелело крдо коња које се башкарило око стазе у близини дома. У 1300,  Жика (водич) одлучује да пењемо врх.
 
Уз кишицу крећемо и код прве препреке, потока који се ствара од Прскала колона од нас 18-торо  се раштркала у 3 групе. Од дома одмах крећу јаки успони, убрзо и сајле, излазимо на превој поред водопада. Одатле се потпуно мењају и слика и тон, гола капа на којој дува јак ветар, константни успон, са истим видиком (не видиком због густе магле).Пратимо маркације (нас четворо у групи), нагађамо колико има до врха, „трипујемо“ да смо ту негде надомак врха. Почињу крпе снега, пратимо нечије трагове у снегу, једва опет проналазимо маркације. Срећемо 3 младића који се враћају, њихов GPS показује да смо на 2200мнв, одлучујемо да се вратимо јер и они су изгубили ознаке. Сустижу нас и Жељко и Милош, они претпостављају да су били на врху јер услед јаког ветра који леди и густе магле, видели су само  обрисе неког објекта.
 
Испод превоја уживамо у видицима, често застајемо да утиснемо још неку слику и у 18 часова смо у дому. Због пропуста и са наше стране и стране водича, нисмо испели врх, са кога се кад планина допусти могу видети Витоша, Рила, Пирин а кад је добра видљивост и Дунав. Елем ујутру се чекала групица која је спавала на врху, време смо лако потрошили на сунчање испред  дома, неко је прошетао до водопада.. Ка Калоферу полазимо у 1130, где проводимо остатак дана и вечери. Недељу смо започели обиласком живописног етно градића Копрившнице, наставили посетом Тројанском манастиру трећем по величини у Бугарској, познат по чудотворној икони Пресвете Богородице и дуборезима у дрвету. Разгледницу завршавамо са Саевом дупком – чудесном пећином са ванредним украсима и наравно слепим мишевима. Следи ноћна вожња и кући смо у 4 ујутру, задовољни због откривених кутака неоспорне лепоте ове старе даме- Балкана.
 
 
Share

Comments Closed

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.