1

Бобија с пролећа 2011.

аутор: Милорад Шакић датум: 02/04/2011 у: Извештаји |

Како се снег склања  са позорнице уступајући место пропланцима, стазама и богазима окупаним сунчевим зрацима , тако на сваком кораку, своје главе дижу цветићи најразличитијих  боја и облика да нам покажу да су ту и да се на њих мора рачунати као озбиљним чиниоцима калеидоскопа непресушне природе и њених чари. 

Симпатична дружина љубитеља природе и дружења са њом, чланови планинарског друштва Вис из Лазаревца у рано суботње јутро 26. марта не бојећи се метеоролошких најава лошег времена одметнула се ка красавици Бобији а све у најбољој намери да са красавицом подели лепоту наступајућег пролећног дана. На пут је кренуло нас осамнаест чија су имена позната писцу текста. Ипак ајде: Милета, Блажа, Саша, Ранко, Славица, Милица, Наташа, Снежана, Јелена, Ракић, Пауна, Славка Петровић, Драган, Небојша, Тања, Милић. Шутчанин и писац текста.

И није погрешила. 

Док се распоређени у  чудима савремене цивилизације – Аутомобилима, било према афинитетима возача, било према габаритним карактеристикама путника –  планинара још расањујемо а све се уздајући да су то возачи учинили раније, прикрадамо се Ваљеву и вијугавим путем освајамо коте ка Дебелом брду у чијем комшилуку је планина о којој сам лично врло мало знао.

Контролну тачку у Балиновићу пролазимо без казнених поена па се наоружани џебаном од лепиња са кајмаком или пљескавицама са додатним куражом покрећемо увис жељно ишчекујући Бобијин поглед и додир.

Дан предиван тако да нас ни ситне интервенције на расхладном систему Милетиног  олдтајмера нису омеле да се сусретнемо са делом екипе која је дан раније запосела планинарски дом Маглеш. Запети као пушка чекају, крај оснеженог пута, да наставимо пут села Кошље нашој одредишној тачки. По не баш респектабилном сеоском планинском путу захваљујући умећу наших виртоуза за воланом мељемо километре уживајући у покретној траци на којој предели смењују једни друге пружајући нам панорамско разгледање. Заобилазимо у луку Медведник  прилазећи громади пред нама у чијем подножју лоцирамо разбацано планинско село Кошље у шијем центру излазимо, протежемо ноге и вршимо припреме за успон на Бобију.
Вршимо рестрикцију онога што ћемо носити, вишак остављамо по гепецима љубимаца четвороточкаша па се хватамо успона положеног по добром сеоском путу. Висина се пење а савети Милете подржани Блажиним и Сашиним идејама нас усмеравају ка жељеном. Пазим само на Ранка да не крене са проналажењем пречица јер нам се онда добро не пише. Снег се добрано повукао у сеновита места где га хладовина четинара крије од Сунчеве опструкције но свеједно ми смо га се пожелели па из поштовања корачамо по белом ћилиму јасно остављајући трагове. Како се успињемо наш караван се истеже и поприма змијолику форму. Опет су афинитети у питању. Не мари у крајњем исходу.
Стижемо пред бркљу пред којом је сто са клупама десно а на лево дрвена колиба видиковац до које се стиже металним степеницама. 

На предивну површину стола учињеног од даске петице постројавају се пластичне зделе, шерпице, умотуљци од станиола, пластичне врећице из чијих утроба испадају пите, бакини колачи, гибанице, сендвичи и многе ђаконије широког спектра укуса и боја. После стицања утисака о куварском умећу наших драгих колегиница планинарки и незбежне Блажине кафе почињем да се распитујем за добар извор јер је процес варења отпочео а последице могу бити…

Завијамо десним крилом уз стрмину где су стазе омеђене белим камењем поређаним са укусом и стрпљењем. 

Колико мало треба учинити да исплива лепота и разум на површину. Видиковац нам отвара перспективу погледа према локацијама које се само одавде и на овакав начин могу запазити.

Сликања, сликања..

Славицу и Мицу пењем на порубљене пањеве где оне симулирају лет орла пред објективима.

Бело камење промиче поред нас на таласастим превојима а све у жељи да нам не дозволи да промашимо следећи видиковац који открива поглед на комшију Медведник. Опружио се комшија, пландује, окупан касно преподневним сунцем, окићен домовима као печуркама пореданим у чудном алгоритму. Седамо и упијамо оно што нема сваки дан да се види.

Поглед у амбис захтева кураж који намирујемо садржајем пљоски које се однекуд појавише из унутрашњих џепова јакни. 

Паде предлог, наравно у шали, да по Бобији треба шетати по пола сата а на осматрачницама са којих пуцамо погледом по хоризонту бивати по два сата. Није неизводљиво али је јако корисно.

Одвајамо поглед прикован за Медведник и долину под нама и крећемо даље са малим жалом што овако нешто остављамо иза нас.

Густа шума четинара и пут посут снегом усмеравају нас поред репетитора на ћувик који отвара  поглед ка селу Савковић и долину према Љубовији. Ветрић ћарлија и односи страх са наших лица док поглед упиремо ка бескрају долине, кањону Трешњице и босанским планинама које се стапају са измаглицом у даљини. Свежина баца са ногу па сваким кораком пазим куда газим јер на овакву ариу нисам свакодневно упућен. Обрћем се спасоносно тражећи ауспух који би појачао издувним гасовима али у Бобијиној радњи те робе нема. 

На срећу нема. Ширим руке грлим се са ваздухом који промиче поред мене а немогу да га макар и мало задржим, да имам за после..

Милета и Блажа као дует Ђурић-Руњајић кличу покрет ка бисерима Бобије. Има ли шта лепше од виђеног мислим у себи док сам помало љут на ову двојицу.

Опет гребен, стазе и стазице, пропланци прошарани љубичицама, подбелом, висибабама кјоје се несебично излажу погледу нас радозналаца. Имам проблема са ходом ноге ми клецају правећи слаломе и пируете а све у жељи да на неки цвет не ступим ногом. Планинарке уберу по неки цветић нежно га носе у руци и са првим пролазником поделе мирис љубичице. Женска душа и ћуд. 

Опет видиковац складно опремљен и уређен, чист и доброћудан спреман да са нама подели радост постојања нечег што се са њега погледом кроти, меморише у незаборав.

Дражин видиковац поново осветљава хоризонт са Медведником у жижи. Неда се Медведник узнемирити, џин је то.

А Бобија нам све дозвољава, разоткривајући тајне и неће ми бити чудно ако буде имала проблема. Ја сам постао њен фан и учинићу све што могу да што више сазнам о њој. 

То је најмање заслужила.

Дан се топи Сунце се забацило ка западу па ваља тражити путеве за повратак у бивак.

Спуштамо се ка напуштеном руднику барита, срамоти која ленчари покривена пејсажом ала Марс.

Боје воде, камена, земље су одбијајуће, екстремне па се брже боље удаљавамо тражећи кроз шуму пут ка селу Кошље. Ниоткуда друг Раја се појављује, даје смеле предлоге који се у ходу усвајају па нас за тили час ето код Рачићеве цркве где извор подно липе издашно гаси жеђ и отвара апетит у неслућеним размерама. Флаше замаглиле, зуби цвокоћу извор остављамо да још за дана обиђемо шта се да обићи, силазимо на познати пут па скрећемо лево у црни шумски мрак и поново видиковац. Ту је дрвена брвнара и около све уређено, чисто као онај поглед у даљино што га разбацујемо немилице. За слободу падоше задње кифлице, изгуби се траг сендвичима, бакин колач код Славице се опире али му дођосмо главе као и Наташином ручном раду званом пита-ружа. Тако растерећени боље смо покретни, рачунамо ми, али ништа ту није одстрањено већ све и даље носе ноге наше.

 

Друг Раја и Саша крећу у потеру за пречицама и губе нам се из видокруга док се ми котрљамо низ једну стрму падину побијајући палчеве уместо везова.Они нестали, ми их довикујемо кад се зачу глас охрабрења нашег тенора Раје “Овудије слободно идите нашли смо пут !“  Пошто ми је АБС систем изван функције, кочим и рукама и ногама, а да би се вечере докопао. Пребрајамо се и салдо указује да је све ОК.

Док се облаци полако гомилају, ми се хватамо паркинга где су нам љубимци четвороточкаши одсели, спуштамо доње делове тела на седишта и замислите тада поче плахи пљусак онај летњи коме нема шта да замериш.

Наш бивак, кућа породице Митровић Гвоздена је пред нама а осмех на лицима укућана говори ми да су то питоми људи и добри домаћини.

Дневна соба је пространа и за оволико нас се нађе места па нас снаја из породице разгали са медом и Боблијском водом. Не знам чиме смо онолику пажњу заслужили па сам само посумњао да је овде такав ред кад госта имач у кући. Нисам рад да набрајам шта се све на столу нашло а служи за исхрану али Снежин пасуљ поврати ми пољуљани морал па ми се некако душа растужи над Нешом који се игра риболова по тањиру јурећи сардине. Човек пости, поздрављам идеју али толики карактер по том питању нисам.

Опраштамо се са делом експедиције која је од својих укућана добила дозволу за једнодневно избивање са кућнога прага. Нису они лоши али где су поверење зањихали не знам па сад нека трпе. Видим Тању суза јој у очима док нас напушта а Блажа скреће поглед  у страну. Сретан пут. 

Ноћ се игра по прозорима, морке пуштају зов природе, мала казаљка на зидном сату опасно се приближила дванаестици а ја одо да собу поделим са Милетом. Нису нека искуства из шатора у Бродареву повољна али правила постоје да би се кршила.

Било је ту у мркло доба команди да се не иде много лево, да се чувамо гране више главе што стоји као Дамоклов мач, па не иди човече тамо оклизаћеш се али кад је устао и подригнуо ја сам мислио да је Фукушима много ближа. Онда је нестао у степеништу…  ето и зоре са дежурним моркама па ваља устајати да се не окасни јер се сат накарикао па се привићи треба.

Чека нас Соко град, Мачков камен и Добри поток код Крупња па ако Вам се ово свиди акредитујте ме да и томе нешто порадим писањем.

 

Бобијом заувек опчињен остао 

Шакић Милорад   ПД ВИС Лазаревац

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.