0

Бјеласица

аутор: Мирко Ђурић датум: 25/04/2011 у: Извештаји, Лично |

10. меморијал “Душан Булатовић Џамбас” 

17.VI.2010.

Пут Мојковца уигран тим – Јоца Сурови, Веља Страшни и моја маленкост. Иде се на Бјеласицу где се одржава 10. меморијал “Душан Булатовић Џамбас”. Организатор је истоимено ПД из Мојковца. Тамо нас чекају стари другари Ранко, Драган, Раде, Јоја, Мића, Дејан, Влатко…

Путује се Јоциним “Пунтом”. После краћих консултација одлучујемо се за правац преко Дивчибара, што се показало као врло паметно. Пут је подношљив, а саобраћај се јавља у траговима.

На Дивчибарима прва пауза за кафу. На Златибору друга за доручак и зезање са нојевима и иним живуљкама  у мини ЗОО-у етно центра. Некада је Златибор био чувен по вуковима и медведима, а сада су главна атракција нојеви. O, tempora! O, mores!

Паузе су нам тако добро ишле да умало нисмо закаснили на почетак утакмице Србија – Немачка. План да утакмицу гледамо у Новој Вароши пропао је како због пауза тако и радова на путу, али смо се ипак некако укрцали у кафану код Милоша на Кокином Броду. Милош је професионални сниматељ који се као колатерална штета „рационализације“ у РТС-у вратио у родни крај и прешао у угоститеље. Имајући у виду преостали пут, историјску победу Србије над Немачком прославили смо скромно. Током прославе  Милош је добио надимак „Немац“ а ми новог пајтоса.
У Мојковац стижемо  касно поподне. Дочекује нас Ранко, а Дејан превози до планинарског дома под Мучницом. У дому се искупљају  планинари са разних страна. Неке знамо, неке упознајемо. Региструјемо друштва и појединце из Сомбора, Панчева, Никшића, Подгорице… Сутра долази велика група планинара из Загреба.
18.VI.2010. 

Пошто су за данас предвиђене слободне активности устајемо касно и разматрамо опције. Време је шарено па се Јоца и Веља одлучују за дружење у дому, а ја појачавам групу  Сомбораца  који крећу на Бјелогривац (1970 н.м.в.). Успут сазнајем да су они одавно појачани Сањом и Наташом из Панчева. Моћан трансфер, нема шта.

Без проблема се пењемо на врх, али одатле видимо  претеће црне облаке из правца југозапада. Искусно реагујемо и муњевито се спуштамо до катуна у подножју. Примају нас  као своје, па уз кафу и ракију ослушкујемо кишу и град како  дивљају.

Поподне и вече проводимо у дому. Посебну пажњу гостима поклањају  кћерка и син покојног Џамбаса, Љиља и Драган. Вечера се јагњетина. Ко је спремао, руке му се позлатиле. Загребчани нам честитају победу над Немцима као да смо лично играли. Честитке примамо са достојанством победника. Добро је што се нисмо нашли после утакмице са Аустралијом. Нешто пре поноћи  стиже вест да су Никшићани освојили Еверест. Општа еуфорија!
19.VI.2010. 

Дижемо се у зору. Чекају нас успони на Турјак (1912 н.м.в.) и поменути Бјелогривац, затим повратак кући. После доручка опраштамо се од Сомбораца и њиховог појачања, који одлазе на Сињајевину. Срећан пут!  Видимо се опет на некој планини!

По променљивом  времену пењемо врхове и дивимо се што природи, што људима који су овде опстали. Раде и Јоја  ,рву се код катуна испод Турјака. Игре ради, разуме се.

Са Турјака посматрамо Бијело Поље. Нешто касније са Бјелогривца Мојковац. Чудо је  Бјеласица.

Око три сата враћамо се у дом, ручамо Мићине ђаконије и пакујемо ствари. Ранко и Јоја возе нас у Мојковац. Као прави домаћини причају нам о историји и садашњости Мојковца. Види се да познају и воле свој град.

Повратак у Лазаревац тече уобичајено, а да авантури не буде крај побринуо се, да  тако кажем, један ранац. При растанку испред моје зграде у пртљажнику је пронађен непознат ранац. Јоца се лупа по челу: „Ако је неког од Загребчана морамо назад у Мојковац!“. У крајњој нужди проверавамо садржај и проналазимо заставу „Џамбаса“. Одахнули смо. Накнадном истрагом утврђујемо да је ранац Ранков и да смо га грешком убацили у Јоцин ауто кад смо се паковали испред његове куће. Јављамо Ранку шта се десило и извињавамо се због непажње. Он се смеје и теши нас: „Сваком се то може десити.“ Може, мислим се, али се нама и десило.
Ради потпуности извештаја додајем да смо инкриминисани ранац уредно вратили, а  како  смо то извели конспиративна је ствар између нас, Бојане, возача аутобуса за Будву, запослених на  пумпи у Мојковцу и, наравно, Ранка.
Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.