0

Без наслова

аутор: Игор Ђурић датум: 09/04/2011 у: Колумна |

Тек сам стигао из шуме. Није ми тада било до неког пентрања по брдима: требали су ми људи. Рат само што се званично завршио. У мојој глави: није. Закрвављених очију гледао сам свет око себе: киван, повређен, острашћен. По мало сам почео да “разумем“ оне луде Американце који изађу на улицу па пуцају по свему што се креће. Два месеца скривања од авиона који су нас без престанка засипали свим и свачим а између тога доваћавање са терористима на земљи. И све то по шуми: и скривање – и доваћавање. Тако да ми је шуме и “планинарења“ било преко главе. Увек се ратови воде по неким вукојебинама. Макар, код нас на Балкану.

Онда: бежанија из свог родног града, из своје куће. И: нови град. Мораш да доказујеш како си и ти човек, како си нормално тамо негде живео, нормално имао, био вољен и волео (или: још волиш). У бесполном си избегличком стању: немаш права на властити полни орган. Осећаш потребу да те разумеју, носиш слике које показујеш случајним сапутницима у аутобусу или сапатницима у реду за зејтин. Описујеш им, потом, намештај, воћке по дворишту. Страх, преосетљивост. По неко каже ружну реч па те то данима боли. Краљевство дајеш за лепу реч, постајеш вечити поданик онога ко те је подарио разумевањем. Ал’, ко по правилу, а стварно је тако: ружно се увек гласније чује и боље види. Доброта је стидљива и ненаметљива. Потакнут Миљановом максимом: чувао сам себе од других а још више друге од себе. Макар док се “шумско-ратне“ навике не амортизују мирнодопским цивилством. Најмање што ми је у том стању требало је било да останем некоме у рукама или да неко остане мени у истим. Јер, не владаш собом, напет си, управо си чуо да су ти властитим књигама запалили кућу, да су ти убили друга из детињства, да су пишали по твојим школским фотографијама. А тебе, за то време, далеко од дома, гурају у ред за макароне на којима ће ти завидети и које ће ти спочитавати.Некако се поклопило оснивање “Планинарског друштва“ са мојим доласком. Врсници смо и исписници. И, сваки на своју руку. Не дружимо се много али се волимо. Јер то није спортско друштво са печатом и жиро-рачуном већ живи организам са све душом, како, је ли, и доликује. Отишао сам једне вечери у, тада још привремене, просторије и: учланио се. Нисам чуо ни ружну реч, нити формалну учтивост, осетио сам: нормалност. Нашао сам оно што сам тражио у том тренутку. То су били људи од мере, укуса и васпитања. Пробудио се у мени паланачко-кулачки дух деде Данила који је уобличавао моју потребу за индивидуалним грађанством и његовим манирима. Већ ми је популизма и сељака који нису земљорадници било преко главе. Знали су шта треба да прећуте, шта да кажу, шта се подразумева, шта треба рећи “иза леђа“.Сад, личи све ово на претеривање и генерализовање у стилу “шпагети вестерна“ а по принципу: добри и лоши момци – и ту лека нема. Говорим оно како сам осећао а са осећањима нема зајебанције. Ако покушаш да их рационално објасниш или шминкаш онда то више нису осећања а ти си лажов. Даклем, добар си човек делом а не декларацијом. Није битно оно што мислиш већ оно што чиниш. Важан је ефекат чињења. Значи, битно је оно што осећаш или неко други осећа. Ја сам чином уписивања у “Планинарско друштво“ добио свог личног (колективног) психотерапеута: могао сам, дакле, повремено да “легнем на канабе“ и кажем по коју о себи. Најчешће сам говорио ћутањем али су ме углавном разумели. Схватајући ме разумом помогли су ми да и ја неразуман схватим друге. Да спознам како свако има своје муке па је потребно да се добротом тражи добро од другога. Свећом не треба тражити човека, он је ту: само га треба разумети и поштовати његову посебност. На жалост, у нас је посебност најчешће повезана са хендикепом и лошом ситуацијом. Ми смо углавном посебни по разноликостима наших проблема. Или како рече Толстој…У почетку се чешће дружих са планинарима: било ми је потребније више “терапија“. Временом са се осећао боље па сам оредио као и сваки незахвални прималац доброчинитељства. После су стигле обавезе, моја пискарања (писањем карам и себе и друге) и времена је, као, било све мање. Слабо се дружим али кад год то чиним: лепо ми је. У питању је, дакле, квалитет а не количина. Кванититет је битан кад те туку (и њима, и теби – из сасвим различитих разлога). Дочим, за дружење је важно са киме то чиниш, а не: колико.Мојим добрим планинарима захваљујем, не на добрим мислима јер разних је мисли и не “мисле“ сви исто, већ пре свега, на атмосфери. А поред тога и на добром делању. Хвала им што су ме лечили. Излечити ме нису могли због безнадежности случаја али су свакако ствар ставили под контролу. Нису сви усамљеници прогнани из свога мира имали срећу да их прихвате добри људи: ја сам је, ето, имао.
Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.