0

Август на Лиму.

аутор: Милорад Шакић датум: 14/03/2011 у: Извештаји, Сплаварење |

Лето 2010. пржи неумољиво. Предели у перспективи лелујају у видокругу. Тражи се „карта више“ за добру локацију за расхлађивање. Хладовина и хладно пивце не врше посао, па ми машта лута поред планинског потока чији слапови растерују степене Целзијуса као Турке на буљуке. Али где отићи?  Слежемо раменима, мада се говорка да нека идеја постоји. Лим, па да то је оно што нас голица, што нас уједињује да идеја оживи.  

  Месец је август, датум и није за хвалу, 13, али највећи проблем постаје воз који у скоро поноћним сатима походи Лазаревац, на путу ка Јадрану. Мада га, изражено у вагонима има на око, места у њему има у траговима, па је добро што смо уопште успели да освојимо његове ходнике не баш пријатног мириса. Ноћ је свежа па после једног жеженог дана пружа колико – толико сатисфакцију као и сваки пређени километар наду да смо ближи Лиму од кога много ишчекујемо. Равномерно клапарање точкова као и светала која се у пријатној ноћи са нама мимоилазе, једино је што се уочава док куњамо, паркирани сходно могућностима, разасути по ходницима воза. Улазак у планине изнад Ваљева препознајемо по свежем цугу који пири из отворених прозора.
Пљоска кружи и куражи док се сабирамо да ли смо сви у возу. Нема неоправдано изосталих. Воз се пропиње, клима, к очи опкољен мраком као да се возимо тунелом без краја. Из ове монотоније глас говори „Прибој спремите се, силазимо!“ Таман кад сам сваку коску спаковао по вољи морам у  покрет. Силазимо на пусту, улепљену мраком, станицу у Прибоју и гледамо како нас воз напушта. Климамо сањиви преко перона ка једном скромном паркингу одакле помоћу мобитела покушавамо да Милету лоцирамо, јер он једини зна где се коначи.  
  Из мрака израња једна добро попуњена фигура којој се обрадовасмо. Путовали смо добро кажемо док формирамо колону. Идемо реско јер постеља неодољиво привлачи. На брегу са десне стране пењемо се уз стрмину и улазимо у повелику кућу породице Газдић. Умор влада нашим душама па разуђени по паркету, умотани у вреће, тонемо у сан. Бог те пита кад је свануло тек будимо се на команду „Устај,доручак!“ Распилављен покушавамд а сакупим руке и ноге, растурене по поду дневне собе и за дивно чудо успевам. Домаћа храна из баште филована „мученицом“ враћа нам глас а сат на зиду опомиње да ваља кренути на старт ЛИМСКОГ БИАТЛОНА.
Милета покреће „брод“ са опремом а ми ускачемо где има места па правац на обалу хладног Лима. Трешти музика, жагор масе је невиђен, казани са пасуљем и ко зна чиме још обарају са ногу. Комплетирамо екипе, облачимо опрему која живот значи, чамци се дувају, спуштају у приобаље и…запловисмо..низводно. Трубачи са обале „пале ватру“ мостови огрождали од радозналаца који се тискају, е да им нешто не промакне, сајле затегле као струне а први брзак нас поштено окупа. Сад смо окаљени. Вода је хладна као ташта.  Сликам да покажем знатижељнима где смо то били. Милета је скипер и води посаду од девет људи „ђус“ састава. Ту су млади брачни пар Газдићи, свастка и њена другарица, aus Deutschland, два професора са ДИФ-а Нови Сад, Жарко и писац текста Шале.  
  Букови су све захтевнији, команде Милете одсечне, сунце неумољиво пржи а воде хладног Лима пријају. Провлачимо се испод теретом обешених мостова и мостића, мимоилазимо са стенама које нас претећ и посматрају, отпоздрављамо шаренилу са обала и  примичемо Јелића буку. Вода испред нас кључа, пропиње се, пени а пролаз се нагло сужава и показује место где се мора… Посматрамо посаде испред,  видимо их горе па доле нестају, врисак задовољства шири се долином а ми притежемо колане, хватамо дизгине чамца и навлачимо озбиљне фаце. Пропадосмо, чини ми се до дна , па се пловило пропе, милиони капљица око нас пролећу. По вриску са обале схватамо да није наивно, када поново одосмо некуд доле, чамац походи вода,наочале стоје на месту али ништа не видим, поново тајфун капи у лету у мимоходу са нама. Помислим у себи –  „Колико ће ово да траје?“  кад ме обли талас и схватим да смо приспели у мирнију деоницу.
Сунце прија на леђима а морамо се убацити у масу већ присталих на пешчани спруд у Рудом. Стајемо на обалу која нам се мрда док пуштамо несигурне кораке према казанима из којих мирис опија. Оно клаћење по таласима нас је дезоријентисало а како ће бити после „Јелен“ терапије ни сам не знам, читајте даље. Домаћини из Руда су осветлали образ па расположење, на вишем нивоу, нас враћа у чамце пут Валина. Причају бајке о буковима Валина које не схватамо озбиљно али пажљиво упијамо. Као да се Лим притајио, умирио али брда у која се покушавамо убацити опомињу да се нешто иза брда ваља. Фотографишемо кањон и пут којим промичу бициклисти али публике је све мање поред обале која добрано постаје Коста Брава. Кањон се сузио а Лим убрзао и нека бука се пролама од тамо негде испред. Милета даје последња упутства. Притегни, ухвати уже чврсто, веслај на моју команду, одзвања у ушима и меша се са буком која прети децибелима, засад. Снажан нас вртлог окрену у супротном правцу па се веслањем некако вратисмо у коридор. Стење Лим и неда нам да међусобно причом дотурамо кураж. Полећемо, чини ми се, преломисмо се у лету па спазим Милоша доле под мојим стопалима а био је поред мене, женски врисак страха или одушевљења хучи кањоном, па опет талас само жешћи нападе нас, ми се отимамо…  
  Пропесмо се некуд горе па се стрмоглависмо поред стене као аутобус, подршка са обале стиже али у облаку воде ми то не видимо. Идемо даље односно водена маса нас носи има ли краја,помислих. Нови узлет на крилу таласа,чамас стење оптерећен нама а и водом која долази са свих страна. Дишемо на шкрге. Опет пропадамо некуд али сад је поглед упрт ка површини која се смирује. Готово је, помислих, када ме крик  „фали човек“ отрезни. Чамац поред нас плива, људи расути около њега а момчић се хвата за главу „где ми је тата?“ запомаже.Матица нас носи низводно, па сам само из воде успео да подигнем шешир, испоставиће се, несретног човека. Сву лепоту и адреналин стечен 14.августа догађај је помутио али одлазимо у нади да ће га бројни спасиоци пронаћи…Глас о несрећи се брзо шпири па пристајемо у камерну атмосферу обале код Сетихова. Пакујемо опрему, док поред нас као вихор, аутом пролеће возач пун наде да ће брата пронаћи.
Одлазимо ка Прибоју док се ноћ навлачи на околна брда. Сутра имамо спуст из Бродарева ваља стићи на воз.  
 

Оком видео пером забележио

 Шакић Милорад

 

Share

Коментари:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

© 2011-2019 Планинарско друштво „ВИС” Лазаревац Сва права задржана.